U današnjem članku donosimo dirljivu priču o patrijarhu Pavlu, čoveku koji je i danas simbol skromnosti, duhovnosti i nepokolebljive vere. Njegova biografija, ali i svakodnevni postupci, ostavili su neizbrisiv trag u srcima naroda.
- Rođen 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci u Slavoniji, patrijarh Pavle je kroz život nosio jednostavnost i poštovanje prema svakom čoveku, bez obzira na društveni status, moć ili bogatstvo.
Postao je najvoljeniji poglavar Srpske pravoslavne crkve upravo zahvaljujući svom načinu života koji je bio oličenje hrišćanske skromnosti. Njegove reči, odluke i ponašanje u svakodnevnim situacijama pokazivale su da se nije udaljio od naroda – naprotiv, živeo je sa njima, među njima i kao jedan od njih. Patrijarh Pavle nije bio čovek velikih reči, ali su njegove tihe poruke i postupci govorili više od bilo koje propovedi.
Jedna od najpoznatijih anegdota koja se prenosi s kolena na koleno, i danas se često pominje kada se govori o njegovoj ličnosti, vezana je za njegov susret sa jednim beogradskim sveštenikom. Taj sveštenik bio je vlasnik novog, luksuznog mercedesa, koji je privlačio pažnju gde god da se pojavi. Toga dana, dok je patrijarh Pavle išao peške ulicom Kralja Petra, u pravcu Patrijaršije, sveštenik ga je ugledao i zaustavio automobil kako bi mu ponudio prevoz, smatrajući da time pokazuje poštovanje prema duhovnom vođi crkve.
Kada je sveštenik sa velikim poštovanjem otvorio vrata i pozvao patrijarha da uđe, ovaj je to skromno prihvatio i seo u vozilo. Međutim, nije prošlo dugo, a Pavle je postavio jedno jednostavno, ali vrlo duboko pitanje: “Je l’ te, oče, čiji je ovo automobil?” Sveštenik, vidno ponosan, odgovorio je da je automobil njegov, kupljen ličnim sredstvima. Taj odgovor nije prošao bez posledica. Patrijarh Pavle, koji je ceo život provodio koristeći javni prevoz ili se kretao peške, odmah je zatražio da se vozilo zaustavi. Kada su stali, samo je kratko rekao: “Neka vam je Bog na pomoći”, prekrstio se i nastavio svoj put – peške.
- Ova priča nije samo izraz njegovog ličnog stava prema skromnosti, već i snažna poruka upućena sveštenstvu – da moraju biti primer narodu u ponašanju, potrošnji i načinu života. Za Pavla, služenje Bogu nije bilo samo pitanje vere, već i ličnog primera. Njegovo razumevanje hrišćanske službe podrazumevalo je odricanje, poniznost i bliskost s običnim ljudima. Luksuz, udobnost, i pokazivanje moći kroz materijalno, za njega su bili u suprotnosti sa suštinom svešteničkog poziva.
Zato i nije čudno što ga je narod voleo – ne zbog njegovog položaja ili titule, već zbog toga što su u njemu prepoznali istinskog duhovnog oca, čoveka koji živi ono što propoveda. Njegova odela su bila skromna, često zakrpljena. Hrana koju je jeo bila je jednostavna. Govorio je tihim glasom, ali su ga svi slušali s pažnjom i poštovanjem.
Ljudi koji su ga sretali sećaju se njegovih blagog osmeha, mudrih saveta, ali i tihih kritika koje su pogađale pravo u suštinu problema. Nije osuđivao, ali je znao da uputi na pravi put. Nije naređivao, već je sopstvenim primerom inspirisao. Njegova rečenica: “Budimo ljudi, iako smo Srbi”, postala je moto mnogih, ne samo u crkvenim krugovima, već i šire.
Njegov odnos prema materijalnom svetu bio je gotovo asketski. Mnogi su se čudili kada bi ga videli kako čeka autobus, kako šeta gradom sa štapom, bez pratnje, bez pompe, kao najobičniji prolaznik. Ali upravo ta običnost bila je njegova snaga. U vremenu kada su moć, novac i položaj sve više određivali vrednost ljudi, patrijarh Pavle je pokazivao da postoji drugi put – put istine, pravde i poniznosti.
Njegova smrt 2009. godine ostavila je prazninu, ali i veliko nasleđe koje i danas inspiriše mnoge. Sećanje na njega ne bledi, jer nije bio samo patrijarh Crkve, već patrijarh naroda, primer hrišćanskog života u svom najčistijem obliku. Priče poput one sa sveštenikom i mercedesom ostaju kao pouka i podsetnik da prava duhovnost ne stanuje u bogatstvu, već u skromnosti srca.