– Gdine Petrakis – Maurin Karter je oklevala. – Izvinite što vas prekidam, ali…
Mihali Petrakis je strogo pogledao svoju asistentkinju koja se pojavila na pragu vrata njegove kancelarije u Londonu. – Rekao sam da me ne prekidate – nastavio je da zuri u papire koji su ležali rašireni na stolu. Maurin je oklevala. – Znam, gospodine. Ali… mislim da je poziv veoma važan. Okrenuo se ka njoj: – Gosođice Karter, recite Nataliji Feruči da sam previše zauzet da bih pričao sa njom o bilo čemu.
Stisnuo je usne a potom je nastavio da radi. Maurin se nakašljala. – Gospodine Petrakis… Nije Natalija Feruči, nego neka gospođica Volters iz socijalne službe u Sarmontu. Rekla mi je da hitno mora da razgovara sa vama u vezi sa nekom Sonjom Davidson.
Sekund-dva zbunjeno je gledao u svoju asistentkinju. – Ko god daje ta gospođica, recite joj da mi ime Sonje Davidson apsolutno ništa ne znači.
– Ali, gospodine, rekla je da se radi o vašem sinu.
