Mihali Petrakis je zacrtao sebi jedan cilj u životu: otkad je saznao da ima malog sina, želi ga za sebe. Uspeva mu da nagovori Šonju, sa kojom je pre pet godina proveo noć, da sa njihovim sinom Nikijem dođe na njegovo ostrvo. Mihali joj nudi da se, u zamenu za ogromnu svotu novca, odrekne starateljstva, što ona odbija. Da li se možda prevario? Možda ona ni tada nije htela njegov novac. Odjednom se Mihali uplašio da je prokockao svoju sreću zauvek…
***
Nebo se otvorilo.
Šonja je pogledala levo pa desno pre nego što je premorenog Nikija povukla da pređu preko pešačkog prela/.a. Umorno je hodala, nogu pred nogu, dok joj se kiša slivala niz lice.
Odjednom je Čula motor automobila i škripu guma, potom je osetila snažan udarac, izgubila je tlo pod nogama i udarila o asfalt.
Po ko zna koji put Šonja je ponovo preživljavala taj strašni trenutakkada ju je automobil udario na pešačkom prelazu. Nemirno se okretala po krevetu.
-Niki, Niki!
Neko joj je stavio ruku na rame i ona je otvorila oči. Bila je to medicinska sestra koja se nagnula nad njom.
– Vaš sinčič je na sigurnom, to sam vam već rekla. Ništa mu se nije dogodilo. Opustite se i pokušajte malo da odspavate. Da li želite neko sredstvo za spavanje?
Šonja je pokušala da odmahne glavom. Bolelo ju je pri svakom pokretu, čak je i disanje izazivalo bol.
– Ne smem da spavam, moram da nađem Nikija… Neće mi ga vratiti, ja to znam… znam – rekla je panično.
– Naravno da će vam ga vratiti. Trenutno ga neguju. Čim vas otpuste iz bolnice, daće vam dečaka i…
– Ne… Uzela gaje ona socijalna radnica. Rekla je da ja ne mogu da se brinem o njemu i da bi mu bilo bolje u dečijem domu. Ali, on je moj sin!
– Doneću vam sredstvo za smirenje – rekla je sestra i otišla.
Nikija nema, odveli su ga u dom, razmišljala je Šonja. Kao daje
ponovo čula glas socijalne radnice. Zastoje ta žena morala baš tog dana da se pojavi? Osećala se loše, uzela je dvostruku dozu lekova protiv gripa, i to ju je ošamutilo. Kada je socijalna radnica pozvonila kod njih, Niki je, još uvek odeven u pidžamu, sa činijom kom-fleksa u ruci, otvorio vrata dok jc Šonja spavala na kauču. Dečak je dotad mimo gledao neku dečiju emisiju na TV-u.
Već pri prvom susretu ta žena imala je nešto protiv Šonje. Došla je kod njih u opštinski stan da proveli da lije opravdan Sonjin zahtev da bude staratelj svom ocu. Odmah joj je objasnila da čovek treba da bude u bolnici a ne pored četvorogodišnjeg deĆaka. Rekla je i to da joj, ukoliko odbije da navede ime đetetovog oca, država neće još dugo finansijski pomagati. Niki treba da ide u vrtić, a ona treba da radi, takva jc politika vlade.
Posle izvesnog vremena Šonja je izgubila živce i počela je nesvcsno da viče. Žena jc zaključila da jc Šonja opasna i nasilna.
Posle toga sve je krenulo nizbrdo. Njenom ocu bilo je sve gore i na kraju jc morala da pozove Hitnu pomoć. Odveli su ga u bolnicu, gde je ubrzo umro.
Kada je socijna radnica ponovo došla, kap je prelila čašu.
– Potrudiću se da vam oduzmu starateljstvo pre nego što nemarnošću i neodgovomošću povredi te dete – uzela je uzorak praška protiv gripa koji je Šonja slučajno prosula po stolu i rekla:
– Daću ga na analizu, pa se nemojte truditi da sakrijete kakve droge koristite – rekla je službenica na odlasku.
Panika je nastala kada se socijalna radnica vratila sa odgovarajućim nalogom. Brzo je morala da ode svom lekaru da joj prepiše antibiotike i da joj izda potvrdu da nije nasilna. Mislila je da tako može zadržati Nikija.
Ali, na putu do ordinacije udario ju jc auto i probudila sc u bolnici. Bolelo ju je ćelo telo. Zglobovi i grudni koš bili su u zavojima, a pluća kao da su joj gorda.
A Niki, jedini razlog zbog koga živi, sada je nestao! Morala je da ga vrati inače će umreti. Bila joj je nepodnošljiva pomisao na to da se njen mališan oseća izgubljeno u društvu stranaca.
Da, Šonja se uvek trudila da ga zaštiti istovremeno se brinući za namćorastog oca koji je fizički i psihički propadao a nije bilo nikoga da joj pomogne. Socijalna pomoć obezbedila joj je, naravno, samo najnužnije.
