Dakle. Prošle godine dobio sam otkaz. Mejlom. Tek tako. Bez sastanka, bez poziva, bez upozorenja.
Jednog trenutka radio sam na izveštaju, a već sledećeg dobijam hladnu, dvorečeničnu poruku u inboxu: „Vaša pozicija je ukinuta sa trenutnim dejstvom. Hvala vam na vašoj službi.“ To je bilo sve.
Bez otkaznog roka. Bez otpremnine. Bez tranzicije. Samo — gotovo.
Ali čudno je bilo to što mi nisu ukinuli imejl nalog. Nisu me uklonili sa Slacka. Nisu me izbacili sa poziva u kalendaru. Ništa. Kao da još uvek postojim u sistemu.
Pa sam se uspaničio. A onda sam samo nastavio da glumim.
Nikome nisam rekao. Ni kolegama, ni prijateljima, ni porodici. Sledećeg jutra ustao sam, obukao čistu košulju, ulogovao se na Zoom i pridružio se jutarnjem sastanku kao da je sve potpuno normalno.
Bacio sam šalu u četu. Dao sam izveštaj o projektu na kom više ni ne radim. I niko nije postavio nijedno pitanje.
Nedelјama sam održavao tu glumu. Objavljivao sam na LinkedInu o „uzbudljivom napretku“ i „uspešnoj saradnji“. Odgovarao sam na mejlove. Zakazivao lažne sastanke u kalendaru.
Čak sam se nekoliko puta pojavio u kancelariji, samo da održim iluziju. Doneo bih kafu i prošetao okolo kao da pripadam tu. Iskreno, niko nije ni trepnuo.
Istina je — bio sam očajan. Prijavljivao sam se na poslove kao lud, ali ništa se nije dešavalo. Osećao sam se posramljeno. Poniženo. Kao da sam podbacio. Pretvaranje da sam još zaposlen izgledalo je bolje nego priznati da samo plutam.
Onda sam jednog popodneva, posle otprilike dva meseca ovoga, dobio poruku.
Niotkuda, stigla mi je poruka od direktora. Pisalo je: „Hej! Baš su mi se svidele tvoje ideje na poslednjem sastanku. Želiš li da budeš vođa našeg novog projekta Javi mi do kraja dana.“
Sedeo sam zabezeknut. Vilica mi je bukvalno pala. To je bilo to. Moj trenutak. Udahnuo sam duboko i odgovorio.
Napisao sam: „Hvala vam puno. Zaista mi je čast. Ali moram biti iskren. Zapravo su me otpustili pre par meseci. Samo sam nastavio da dolazim na sastanke jer sam uložio srce u ovu kompaniju. Verovao sam u posao. Čak i ako nisam bio plaćen, želeo sam da doprinosim.“
Nekoliko minuta kasnije, odgovorio je ponovo. Bio je impresioniran. Iskreno dirnut. Rekao je da nije imao pojma i da želi da istraži šta se desilo. Dan kasnije pozvao me je direktno i zvanično ponudio ulogu vođe projekta.
Ispostavilo se da je HR tiho odlučio da otpusti nekoliko ljudi bez znanja odbora ili čak direktora. Samo su isekli osoblje iza kulisa i nadali se da niko neće primetiti.
I nekako me je svo to pretvaranje dovelo do bolje pozicije nego što sam imao ranije.
Dakle, da. Sistem je haotičan. Ali ponekad, samo malo upornosti dovede do najčudnijih rezultata.
Ako mogu da dam jedan savet, to je ovo: pojavi se. Čak i kad deluje besmisleno. Čak i kada niko ne gleda.
Nikad ne znaš ko zapravo obraća pažnju ili šta može proizaći iz toga što brineš malo više nego što se očekuje. Nije uvek sve u plati. Ponekad je u tome da dokažeš da i dalje veruješ u ono što radiš.
Brightside.me