Caleb i ja smo bili zajedno petnaest godina. Upoznala sam ga na univerzitetu, jedne večeri na zabavi, i odmah sam znala da je on muškarac mog života. S njim sam izgradila porodicu. Onog dana kada se Lucas rodio, Caleb je plakao od sreće kao nikada pre. Bio je primeran otac od prve sekunde.
Ali njegova majka, Helen, stalno je ponavljala da Lucas ne liči na njega: plava kosa, plave oči, ništa sa ocem. Toliko je insistirala da je na kraju zahtevala DNK test. Caleb je odbio, uveren u moju vernost. Ipak, nije odustajala.
Dve nedelje kasnije, zatekla sam Caleba u suzama, sa papirom u ruci. Helen je tajno poslala uzorke: rezultat je bio „otac isključen“. Caleb, potresen, napustio je kuću.
Znala sam da je to lažno, ali kako to dokazati? Te noći, Lucas me je pitao kada će njegov otac doći. Nisam imala odgovor.
Sledećeg dana odlučila sam da uradim test sama, koristeći svoje uzorke. Nedelju dana kasnije, rezultati su stigli…
Nedelju dana kasnije, rezultati su stigli.
Verovatnoća da sam majka: 0%.
Srce mi je stalo. Bilo je apsurdno. Nemoguće. Nosila sam Lucasa devet meseci, trpela šesnaest sati u porodilištu. Kako nisam mogla biti njegova majka
Drhteći, odštampala sam izveštaj i pojurila kod Helen.
Caleb mi je otvorio vrata, beživotan.
— „Claire, rekla sam ti—“
— „Pogledaj!“ Mahala sam papirom. „Ovaj test kaže da Lucas čak nije ni moj sin!“
Pobeleseo je. Njegov bes se pretvorio u strah.
— „Razumeš li šta ovo znači?“
— „Da. Da je ova laboratorija nesposobna!“
Odmahao je glavom.
— „Uradio sam još jedan test negde drugo. Isti rezultat.“
Njegove reči su me smrznule.
— „Dakle… Lucas nije naše biološko dete.“
Istina me udarila kao čekić. Jedino objašnjenje… mora da je došlo do zamenе u porodilištu.
Požurili smo u bolnicu. Nakon dugog tišine, glavni lekar je došao kod nas, ozbiljnog lica.
— „Samo jedna druga žena je rodila u isto vreme kao vi, takođe dečaka. Verujem da je vaš biološki sin s njom.“
Caleb je uskočio:
— „Zamenili ste našu decu?!“
Doktor je spustio pogled, posramljen.
— „Žao mi je. Možete pokrenuti pravni postupak.“
Ali ideja o odšteti mi se činila smešnom. Kako zameniti četiri godine provedene s detetom koje sam zvala svojim sinom?
Dali su nam kontakt informacije druge porodice: Rachel i Thomas. Njihov sin: Evan. Naš.
Te noći, Lucas je spavao između nas. Udahnula sam njegov miris, držeći njegovo malo telo uz sebe.
— „On je i dalje naš, zar ne?“ prošaptala sam.
— „Uvek,“ odgovorio je Caleb. „Niko nam ga neće oduzeti.“
Sledećeg dana, sreli smo Rachel i Thomasa. Sa njima, Evan. I u trenu sam videla Caleba u malom: iste tamne oči, isti crte lica.
Lucas i Evan, ipak, počeli su da se igraju zajedno kao da su se oduvek poznavali.
Sa suzama u očima, Rachel je priznala:
— „Imali smo sumnje. Ali nikada nismo želeli da im poverujemo. Posle vašeg poziva, uradili smo test… sve se objasnilo.“
Gledali smo se u tišini, ujedinjeni u bolu.
— „Ne želimo da izgubimo Lucasa,“ rekla sam lomljivim glasom.
— „A mi ne želimo da vam oduzmemo Evana,“ odgovorio je Thomas. „Ali dečaci zaslužuju da znaju istinu. Možda će jednog dana shvatiti da su imali dve porodice koje su ih voleli.“
Gledala sam Lucasa i Evana kako se smeju zajedno. I uprkos haosu u mom srcu, osećala sam čudni mir.
Jer bili su u pravu: krv ne definiše ljubav. Lucas je ostao moj sin. A sada je i Evan bio deo nas.
Ne možemo prepisati prošlost. Ali možda možemo obezbediti obojici dečaka budućnost punu istine i ljubavi.