Ustala je polako i prebacila kaiš tašnu preko ramena i laganim koracima se uputila prema karavanu.
Džekson Kulier je zašao iza karavana, misleći da će je naći tamo. Gurnula je ključ u bravu kada se pojavio iza kućice, sa rukama prekrštenim na grudima.
Pogledala ga je i u trenutku kada joj se pogled sreo sa pogledom njegovih crnih, blistavih očiju, učinilo joj se kao da je izgubila orijentaciju u prostoru. Prodornim pogledom je prosto probadao njeno telo ispitujući svaki detalj na njemu. Samo jedna izvijena obrva otkrivala je njegovo iznenađenje.
Džekson Kulier je stojao nepokretan, kao da je na tom mestu pustio korenje, a onda je osmeh, kojim je otkrio snežnobele zube, nestao sa njegovog lica, a pogled pun srdžbe ovoga puta, još jednom je ispitao svaki delić njenog tela. A onda, iznenada, bez opomene, pogledao ju je pravo u oči.
-Mili bože… nemam reči – progovorio je konačno, tako tiho, da ga je jedva razumela. – Ko si ti, pobogu…?
Smučilo joj se. Bilo je u njegovom glasu iznenađenja, ali, više od svega bilo je muške uobraženosti. Oči su mu svetlucale neobičnim sjajem, bila je sigurna da se osećao u najmanju ruku kao Džingis Kan ili Aleksandar Veliki. Odgovorila mu je najhladnijim tonom što je mogla.
Divljakuša