Ugledala je sumnju u njegovim očima. Učinilo joj se da je videla i prezir. Zabacila je prkosno svoju dugu, plavu kosu i stisnula odlično pune, crvene usne. U svojoj trideset i prvoj godini delovala je daleko mlađe, ali je bila sigurna u sebe i u ono što hoće kao da ima bar deset godina više.
Osetila je pogled rendžerovih zelenih oĉiju na sebi. Taj pogled zadržao
se na njoj duţe nego što je bilo neophodno. Pocrvenela je i protiv svoje
volje. Bilo je to iznenađenje. Već godinama nije joj se dogodilo da
pocrveni.
-Potpuno vas shvatam, gospodo Endţeli. Jasno mi je da da se brinete
za svoje dete – ĉula je njegov glas. – Ali mislim da je sada najvaţnije da ga
pronaĊemo, zar ne? Sve ostalo je nevažno.
Nije htela da ga ispravi. Ona nije bila gospoda Endželi. Prezime
njenog muža bilo je Daniels. To prezime nosila je nešto duže od devet
meseci. Kad je ostala bez muža, odluĉila je da uzme ponovo svoje
devojačko prezime.
-Naravno – odgovorila mu je pomalo rezignirano.
A šta je on mislio? Zar je mislio da je njoj stalo da pođe s njim samo
da bi se divila njegovim snaţnim mišicama?
-Najbolje bi bilo da ostanete ovde i da ĉekate – rekao joj je. – Ako
ostanete, znaćete taĉno šta se događa, jer će svaka vest biti javljena ovde
putem radija. Moţda će ekipa koja je otišla pronaći vašeg sina, a to ćete
saznati ako ostanete tu.
Kler je grozniĉavo razmišljala šta da uradi. Bila je ubeĊena da je ekipa
otišla u pogrešnom pravcu i da neće pronaći Patrika. Poznavala je dobro
svog sina. On sada sedi negde skriven i čeka da ona dodje da ga pronadje.
To je bio njegov naĉin da je kazni. Ne, ne može da ostane ovde i da čeka
bespomoćno. Mora da pođe da ga traži!
