U današnjem članku, želimo podeliti priču žene iz Bosne koja je kroz godine prolazila kroz nevjerojatne poteškoće, boreći se sa nasiljem i strahom, ali nikada ne gubeći nadu. Njeno ime je Dika Kadrić, i kroz svoju priču, ona nam pokazuje koliko je važna snaga volje i želja za preživljavanjem, čak i u najtežim okolnostima.
Dika je dugo trpela nasilje od svog muža, čoveka koji je pored alkohola koristio i druge supstance, bio nestabilan i fizički nasilan. Strah je bio razlog zbog kojeg je sve to krila, kako ona kaže, a život je postao gotovo nepodnošljiv. Iako mnogi ne bi mogli ni da zamisle kroz šta je prošla, ona je izdržala, boreći se za svoju decu i sebe.
- Dika je u svom drugom braku sa suprugom, koji je bio alkoholičar i ovisnik, živela u strahu, izložena neprekidnim napadima. Njene ozlede su bile fizičke i emocionalne, a najgore je bilo to što je sve to dešavalo pred očima njene dece. Živela je u stalnoj opasnosti, a muž ju je fizički zlostavljao, lomio joj kosti i vređao je. Najstrašniji deo njenog života bila je izolacija koju je doživela – često je bila zatvorena u jednoj prostoriji, bez mogućnosti da pobegne, i potpuno bespomoćna. Dika je prošla kroz pakao nasilja, koji mnogi nisu ni u snu mogli da dožive, ali je, uprkos svemu, pronašla snagu da se bori.
Njena priča nije nešto novo. Nažalost, nasilje nad ženama je i dalje prisutno i mnoge žene, poput Dike, svakodnevno se bore za svoj opstanak. Iako je njena priča postala poznata 2016. godine, istina je da slične sudbine i dalje traju, a žene često ne znaju gde da potraže pomoć. U Dikinom slučaju, ona je nekoliko puta pokušavala da nađe izlaz. Prvi put je našla sigurno utočište u jednoj sigurnoj kući, gde je provela godinu dana. Drugi put je boravila šest meseci, ali svaki put je bilo teško doneti odluku da napusti dom, čak i ako je to značilo fizičku i emocionalnu bol. Odlazak iz kuće je bio neophodan, naročito nakon što je doživela fizičko nasilje, ali ni tada nije tužila svog muža.
- U trenucima kada je bila potpuno slomljena, komšinica Sadeta bila joj je jedina podrška. Kod nje je znala da može da prespava, dok je njen muž bio pijan i nasilan. Iako su životne okolnosti bile teške, Dika nije imala mnogo izbora. Najteži trenutak u njenom životu bio je trenutak kada je morala da napusti svoju decu i potraži pomoć. Odlazak u sigurnu kuću bio je trenutak kada je znala da više nije imala izbora, jer je njen muž, potpuno pijan, odveo decu u kafanu i tamo nastavio da pravi haos. Bila je to njena poslednja tačka pucanja, jer nije mogla da dozvoli da se njena deca nastave izlagati tako opasnom okruženju.
Dikin život bio je ispunjen siromaštvom i stalnim naporima da obezbedi osnovne stvari za život. Hrana, odeća, pa čak i najosnovniji kućni potrebština često su dolazili zahvaljujući pomoći komšija. Iako nije bila sigurna da je njen muž fizički zlostavljao decu, svakodnevno su morali da gledaju i slušaju nasilje koje je ona trpela. U poslednjim godinama, nasilje je prestalo. Njene su osećanja postala hladna i distancirana. Nasilnik je sada stariji, manje pije, a njihov odnos se svede na povremene susrete u dvorištu, bez ikakvih sukoba. Iako su godine prošle, ožiljci ostaju, i njihova prošlost nikada neće biti zaboravljena.
Dika se često pita da li je sve to bilo neka vrsta iskušenja ili kazne. U trenucima slabosti, ponekad traži odgovore u sebi i pita se: “Šta sam ja Bogu zgrešila”. Ta pitanja nisu upućena traženju opravdanja, već su izraz žene koja je ceo svoj život provela pokušavajući da shvati smisao u svetu koji je delovao potpuno besmisleno. Uprkos svemu što je preživela, Dika nije zaboravila bol i trauma koje su joj nanesene. Ali njena priča je podsećanje na to da nasilje ne ostavlja samo fizičke modrice, već duboke tragove na duši.
U današnjem svetu, nadajmo se da Dika sada živi mirnije i dostojanstvenije, kako i zaslužuje. Ljudi poput nje ne traže mnogo, samo sigurnost, poštovanje i život bez straha. To su osnovna ljudska prava, koja bi trebalo da budu garantirana svakom biću, bez izuzetka.