Nikolas Parakalis je izašao iz crnog „ferarija” uputivši se prema staroj zgradi preko puta. Osnovna škola u Hemptonu. Naravno da on radi s decom.
Ostavio ju je onog dana kad je u novinama pročitao da ona želi četvoro dece.
Osvrnuo se oko sebe i, cinično se smešeći, primetio je šta sve ovde treba popraviti. Na ogradi je bilo rupa, komad plastike pokrivao je deo krova, verovatno je prokišnjavalo.
Oglasilo se zvono i deca su nagrnula u školsko dvorište. Mlada žena izašla je iza njih. Odgovarala je na pitanja svojih učenika, prekinula je jednu svađu, prekorila decu što se ne smiruju. Na sebi je imala crnu suknju, ravne cipele i neupadljivu bluzu. Nikolas je više nije gledao, tražio je Megan.
Pažljivo je osmotrio staru zgradu. Mora da je dobio pogrešnu informaciju. Zašto bi se Megan krila na ovakvom mestu?
Upravo je hteo da se vrati do automobila kad je čuo dobro poznati smeh. Pogledao je u tom smeru…
Mlada žena u crnoj suknji nije bila ni nalik bezbrižnoj tinejdžerki, koju je sreo na plaži na Krfu. Već je pomislio da se prevario, ali tada je ona zabacila glavu.
Nikolas je gledao njenu kosu skupljenu u rep. Kad bi je raspustila… Pokušao je da zamisli kako ta žena izgleda ispod te neugledne odeće.
Iznenada se nasmešila i njemu se oteo uzdah. Taj osmeh bio je nezaboravan… topao. Sklonio je pogled s njenih usana i još jednom odmerio suknju prepoznavši duge noge, kojima ga je nekad obavijala…
