Među njima više nije bilo ničeg. Prošlost je bila odavno zaboravljena, pomislila je Bet. Edvard Mekol ie odavno nestao iz njenog života. Bio je slavan dramski pisac i Bet Kembridž mu ništa nije značila. Godinama joj se nije javljao. Ranije su se sretali na zabavama, gde bi izmenjali po nekoliko reći i to je bilo sve. Sada više nije bilo ni toga.
Oboje su sasvim zaboravili na prošle dane. Bet je bila više nego sigurna u to. Nadala se da se Edvard neće ljutiti na nju što se javila za učešće na audiciji. Toliko je želela da igra u tom starom pozorišnom komadu!
Dok je razmišljala o razlozima zbog kojih se javila na ta audiciju, ponovo je čvrsto stegla rukopis. Radilo se o ulozi mlade devojke koja je bila siromašna i sama, a uz to u trećem mesecu trudnoće. Bet se za ovu priliku obukla onako kako je bila obučena kada ie poslednji put igrala tu ulogu.
Ogroman džemper sasvim joj je pokrivao oblike tela, dok joj je crvenozlatna kosa slobodno padala niz ramena. Razmišljala je o osećanjima te sirote devojke, o tuzi koja joj je ispunjavala život.
Osetila je sažaljenje prema njoj. Mara da joj je život bio beznadežan, pomislila je.
Najzad je polako počela da čita svoju ulogu u pozorišnom komadu ,Devojka u mračnoj sobi” Edvarda Mekola:
—-čovek bi pomislio da se radi o pravom džentlmenu! Takav je bio taj moj Tom! Isto tako bi pomislio da me on nikad ne bi ostavio u nevolji. )obri stari Tom koji me je svakog popodneva pratio kući, da ne bih išla ama… Moj Tom… — zabacila je glavu i nasmejala se ironično.
Na trenutak je zastala i zagledala se u mračno gledalište, ali u njemu ništa nije mogla da vidi.
—–Sta će biti sa mojom bebom? Kako ćemo nas dve preživeti? Kako ću
ie podizati? Nemam nikog na svetu! Nemam majku da mi pomogne oko novorođenčeta, niti oca koji će me štititi. Nikog nije briga hoću li umreti. ili ću preživeti! — zagnjurila je lice u šake i zakoračila napred.
Reflektor ju je pratio i njena kosa je dobila boju plamena pod njegovom snažnom svetlošću.
—–Ipak ne smem da prekinem trudnoću. Ne smem da ubijem taj život
koji se budi u meni. Isto tako ne mogu da rodim to dete! Ko će mi odgovoriti na sva moja pitanja? Neka mi neko kaže šta da radim — zažmurila je. osećajući kako joj suze sve više naviru na oči.
Uzdahnula je, vraćajući se iz transa. Pogled joj je i dalje bio uperen u mračno gledalište. Neko vreme je vladala tišina, puna napetosti, a onda se začuo tihi žamor glasova. Bet je napeto zurila u mrak očekujući da čuje ono poslovno i hladno „hvala” koje će značiti da nije dobila ulogu.
No, nadala se da će se sve dobro završiti i da će ona ipak dobiti tu ulogu.
Najzad je primetila visoku mušku priliku koja je ustala sa sedišta i uputila se prema njoj. Bio je to snažno građen muškarac, sa plavom kovrdžavom kosom koju bi na trenutak osvetlila svetlost reflektora.
Bet je odjednom shvatila da se radilo o licu koje ie izgubila nekad davno, u prošlosti. Nije očekivala da će ga ugledati ovde.
Nadala se da je bio negde daleko.
Edvard Mekol se žurno popeo na pozornicu. Lice mu ie imalo onaj isti ciničan izraz koji ie Bet pamtila iz prošlih dana. Uopšte se nije promenio.
Ipak je bilo razlike, pomislila je. Nekada je Edvard bio njen prijatelj, sasvim mlad i nepoznat pisac koji je tražio svoje mesto u umetničkom svetu. Sada se radilo o jednom od najpoznatijih dramskih pisaca u zemlji.
