Milan Popović je rođen u Beogradu 1977. godine, a njegova priča počinje na neobičan način. Naime 29. aprila te godine u 23:40 sati, u liftu zgrade u Ulici kraljice Natalije pronađena je beba starosti oko mesec dana.Danas sa 46 godina, Milan živi u Španiji sa suprugom Ivanom i njihovim sinovima Aleksandrom i Konstantinom. Iako je imao srećno detinjstvo i ispunjen život Milan je odlučio da nakon 47 godina potraži svoju biološku majku, kako bi joj rekao da joj ne zamera i da je imao dobar život.
Dete je bilo pažljivo obučeno u jednu mekšu i udobnu benkicu bele, nežne boje, koja je pažljivo prekrivala njegovo malo telo. Ispod te benkice nalazila se još jedna čista, bela košuljica, nežna na dodir, koja je dodatno štitila bebin osetljivi kožni sloj. Preko cele ove odeće, bila je obučena i jedna ručno pletena benkica, sa finom teksturom i kapom, sačinjena od dva dela, oboje bele boje, izrađena sa mnogo ljubavi i pažnje. Pored toga, dete je bilo obmotano u četiri sloja tetrapelena, koje su služile za dodatnu toplinu i zaštitu, svaka pažljivo složena i uredno složena. Na kraju, beba je bila čvrsto uvijena u jedno ćebe bele i plave boje, mekano i prijatno na dodir, koje je činilo da dete izgleda kao mala, sigurna i nežna zvezdica. U okviru ćebenceta, pored male bebe, stajala je i jedna boca bebi pudera, što je dodatno naglašavalo da je neko s ljubavlju i pažnjom spremio sve potrebne stvari za nepoznato dete.
Ostavljen kao novorođenče, nađen u samom liftu stambene zgrade u Ulici kraljice Natalije, u srcu Beograda, davne 1977. godine, tačno 29. aprila u 23 sata i 40 minuta, ova potresna i dirljiva priča zvuči kao početak neke filmske drame. Ipak, to je stvarnost koja je oblikovala sudbinu Milana Popovića, danas 46-godišnjaka, koji je imao svega oko mesec dana kada su ga u liftu, nakon poziva zabrinutih komšija, pronašli milicioneri Šeste stanice milicije Stari grad.
Gotovo pet decenija kasnije, Milan uživa u srećnom i ispunjenom životu. Oženjen je, otac je dva sina i već godinama živi u Španiji. Nedavno je govorio za “Blic” o svojoj nestvarnoj životnoj priči, detinjstvu i razlozima zbog kojih želi da upozna svoju biološku majku.
Na početku razgovora, Milan otkriva da je za svoju sudbinu saznao od svojih usvojitelja. Sve je počelo u sirotištu u Zvečanskoj ulici, gde je proveo prve mesece svog života. Policajac Ilija Glušac, koji ga je pronašao u tom sudbonosnom liftu, odveo ga je u sirotište tog aprila 1977. godine, i od tada je njegov život krenuo novim tokom.
Milan je kasnije obišao zgradu u kojoj je pronađen kao beba, pokušavajući da pronađe tragove svoje prošlosti. Zvonio je na interfon čoveku koji ga je tada našao, ali je ovaj, uplašen nepoznatim posetiocem usred pandemije korona virusa, preteći pozvao policiju. Ipak, Milan je uspeo da uđe, a potom mu je poslao pismo. Dobio je izvinjenje i reči: „Izvini, dečko, kako da se ne sećam. Stalno mislim o tebi.“ Ostali su u kontaktu i dan-danas. “Nisam imao nikakve emocije kad sam ušao u zgradu. Jedino što mi je prošlo kroz glavu bilo je: još će policija da me uhapsi, a imam avion za tri sata,” kaže Milan uz smeh.
- Tog aprila 1977. godine, policajac iz Beograda je u liftu pronašao mali smotuljak, unutar kojeg se nalazila beba Milan. Iz omiljenog ćebeta, nežno je uzeo bebu, koja će nakon 47 godina krenuti u potresnu i emotivnu potragu za svojim biološkim roditeljima.
Danas Milan kaže da vodi lep i ispunjen život. Njegovi usvojitelji su ga obožavali, putovao je svetom, radio, oženio se i ima dvoje dece. Nastanio se u Španiji, gde je pronašao svoj mir. Uprkos svim uspesima, nakon 46 godina započeo je potragu za biološkim roditeljima, naročito za majkom, kojoj želi da kaže da joj ne zamera ni na čemu.
“Čovek iz zgrade je pozvao lift. Kada se lift otvorio, u njemu je bila beba. Bio je u šoku, pričao mi je kasnije. Zvao je policiju. Došli su, a mene su odveli u sirotište u Zvečanskoj. Prvo ime mi je bilo Ilija, po policajcu koji me je pronašao. Tačan datum rođenja nisam znao. Pedijatri su procenili da imam oko mesec dana, pa su izabrali 1. april za moj rođendan. I verujte, dobro su pogodili — ceo moj život je bio jedan veliki ‘aprilili’,” prisjeća se Milan sa osmehom.
U Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine “Zvečanska” proveo je nekoliko meseci, nakon čega su ga usvojili Svetlana, profesorka engleskog jezika, i Aleksandar Popović, zdravstveni radnik. Od tri bebe, izabrali su upravo njega. Malom Iliji dali su ime Milan i odneli ga u Niš. Čuvali su ga sa ogromnom pažnjom i ljubavlju, kao malo vode na dlanu. Bio je srećan i ništa mu nije nedostajalo. Oduvek je znao da je usvojen, što nikada nije bila tajna u njegovoj porodici.
- “Kao dete nisam osećao prazninu zbog nedostatka bioloških roditelja. Imao sam sve što mi je trebalo. Priznajem, bilo je s vremena na vreme zadirkivanja u školi, ali tada ljudi nisu ni razmišljali o razvodima ili usvajanju, pa je to bilo zaista neobično za komšiluk i rodbinu. Nisam nikada dozvolio da me to slomi. Možda me je to oblikovalo da postanem solo igrač, nekoga ko ne obraća pažnju na tuđe mišljenje. Kada naiđe problem, vodim se devizom: ‘Idemo dalje, sutra je novi dan!’ i uvek dodajem osmeh i stav: ‘Sve je u redu, borimo se, živimo i radujemo se.’”
Milan je završio srednju školu, odslužio vojni rok na Kosovu i Metohiji — u Uroševcu i Prizrenu — u teškim i opasnim vremenima, a potom upisao fakultet menadžmenta. Međutim, osećaj nemira terao ga je da ode iz Srbije. “Nakon bombardovanja, sve je izgubilo smisao. Atmosfera je postala teška i tmurna. Novca je bilo mnogo manje, ali nije to bilo glavno. Hteo sam da se smejem, makar malo, svakog dana.”
Jedan događaj duboko ga je pogodio: pre nego što se oženio Ivanom, Milan se zabavljao s devojkom iz Crne Gore, koja je jednom razgovarala sa numerologom. Kada je numerolog dobila njegove podatke, olovka joj je ispala iz ruke. Rekla je: “Kaži mu da ne mrzi, da je sve bilo najbolje što je moglo da bude, da će se sve vremenom razjasniti.” Međutim, pitala je i: “A gde mu je brat? Vidim da su dve bebe ostavljene.” Taj trenutak bio je emotivan i bolan za Milana, jer je ceo život želeo da ima brata ili sestru. Neke drugove je čak smatrao kao najbližu rodbinu, ali to nije bilo isto.
Nakon što je uspešno krenuo svojim putem, sa samo 25 nemačkih maraka u džepu Milan je prvo otišao u Grčku, zatim Italiju, Švajcarsku, i konačno se nastanio u Španiji, gde sada uspešno radi u oblasti prodaje nekretnina. Oženio se Ivanom iz Smedereva i imaju dva dečaka — Aleksandra (10), koji je dobio ime po pokojnom ocu koji ga je usvojio, i Konstantina.
- Kada mu se rodilo prvo dete, njegova majka Svetlana podstakla ga je da započne potragu za biološkim roditeljima: “Rekla mi je: ‘Sada imaš decu, treba da znaš odakle potičeš, kako bi razumeo genetiku i bio pažljiv prema zdravlju svoje dece.’” Iako su kontaktirali sirotište, zbog zaštite podataka Milan je morao sam da podnese zahtev, iako su mu pružili vrlo malo informacija. Sve je počelo od tog zloglasnog lifta.
Međutim, život je tekao, deca su rasla, posao i obaveze su ga držali zauzetim, a zatim je došla i pandemija. Pre nekoliko meseci odlučio je da potraži pomoć na društvenim mrežama, opisujući svoju situaciju u nadi da će neko možda znati nešto o njegovoj prošlosti. Javljali su mu se razni ljudi — vračevi, lažni proroci, sumnjive osobe — ali niko ko je zaista znao nešto o njegovom poreklu.
“Moj otac i majka koji su me usvojili su moji pravi roditelji. Ona i danas živi za mene, a moj usvojeni otac, dok nije preminuo, isto je bio moja snaga. Ipak, želim da upoznam svoje biološke roditelje. Nemam ni trunku ljutnje, samo pitanja. I kad bih saznao ko mi je majka, ne bih joj upao u život iznenada. Bio bih pažljiv, ne želim nikoga da povredim. Hvala joj što me nije abortirala, što je pustila da živim. Voleo bih da joj je barem malo lakše, da zna da je sve ispalo kako je moralo. Teško je otići s ovog sveta s tolikim pitanjima,” iskreno priča Milan.
Veruje da mu je majka bila studentkinja iz unutrašnjosti, koja je krila trudnoću od porodice.
“Bilo bi lepo da nađem nekog rođaka. Uradio sam DNK analizu preko jedne inostrane baze, i nadam se da će se neko javiti s pretpostavkom da je u rodu sa mnom. Život u inostranstvu zna biti usamljen, naročito kada nemaš nikoga bliskog. Svi Španci imaju velike porodice i rođake, a ja nemam nikoga. Volio bih da nađem možda brata, koji ima decu, pa da se vidimo i održavamo kontakt,” završava Milan sa nadom u srcu.