U današnjem članku govori se o neobičnoj i dirljivoj životnoj priči žene koja je godinama donosila osmeh na lice mnogim ljudima.
- Darinka Dara Čalenić, legendarna glumica poznata po ulozi u kultnoj franšizi Žikina dinastija, ostala je zauvek u sećanju publike, iako se povukla sa scene mnogo ranije nego što su to njeni obožavaoci želeli. Njen lik i čuvena replika „Ljubi ga majka“ još uvek žive u narodu, dok njena sudbina otkriva mnogo više od onoga što se moglo videti na filmu.
Malo ko zna da je pravi razlog njenog nestanka sa filmskog platna bila ljubav. Kada je upoznala svog supruga, čuvenog reditelja i profesora Vladimira Petrića, odlučila je da napusti karijeru na vrhuncu popularnosti i preseli se u Ameriku. „Morala sam da odem kod svog supruga, život u Americi bio je moj izbor,“ priznala je jednom prilikom. Njihova ljubavna priča bila je poput filma – Vladimir joj je ponudio ulogu samo da bi bio blizu nje, a iz tog profesionalnog susreta rodila se strast i brak koji je potrajao do njegovih poslednjih dana.
Život u Kembridžu za Daru nije bio samo spokojan nego i ispunjen. Volela je gimnastiku, često je posećivala pozorišta, bioskope i koncerte u poznatom bostonskom Simfonijskom holu. „Mnogo sam čitala i putovala. Svaku zimu smo provodili na Floridi,“ pričala je kasnije, opisujući svakodnevicu koja joj je donela mir i radost. Nikada se nije pokajala što je napustila glumu, jer joj je ljubav prema mužu bila na prvom mestu.
Ipak, njen lik iz serije Žikina dinastija pratio ju je celog života. Ljudi su joj se obraćali na ulici sa poznatom replikom, često zaboravljajući njeno pravo ime. Dara je to prihvatila sa osmehom, ali i priznanjem da joj je ponekad smetalo što su lik i glumica u očima publike postali jedno. Kada je posle mnogo godina ponovo pogledala seriju, svega nekoliko meseci pre smrti, rekla je: „Film je napravljen za narod, Gidra i ja smo stvoreni za komediju, a gledaoci ne mogu biti prevareni.“
- Njihov brak bio je pun nežnosti i iskrenosti. Vladimir je često isticao koliko mu znači i koliko ga boli što se nije vratila na scenu. Kada je bolest oslabila Darin karakter, on je govorio: „Pokušavam da joj ugodim i da se iskupim. Voleo bih da ja ležim umesto nje.“ Njegove reči otkrivale su koliko je bio posvećen.
Njih dvoje su želeli da se oduže zemlji koja ih je oblikovala. Zato su zaveštali svu svoju imovinu Kinoteci i Pozorju, kako bi pomogli budućim umetnicima. Petrić je govorio da je to bio njihov način da izraze zahvalnost za sve što su dobili.
- Sudbina je, nažalost, želela da Dara napusti svet svega tri nedelje nakon što je preminuo Đorđe Balašević. Njih dvoje su odrasli u istom kraju Novog Sada – Salajki, delili ljubav prema umetnosti i čak igrali zajedno u seriji Pop Ćira i Pop Spira. „Slušale smo Mocarta, volela je klasiku i knjige, ništa nas nije zanimalo osim umetnosti,“ govorila je njena bliska prijateljica Ružica Sokić, prisećajući se zajedničkih trenutaka.
Dara je nosila i teške uspomene iz detinjstva. Tokom Drugog svetskog rata njenog brata su odveli u logor u Poljskoj. „Često ga sanjam kako me nosi na ramenima,“ poverila je jednom prilikom. Te rane iz prošlosti pratile su je celog života, ali joj nisu oduzele vedrinu koju je delila s publikom.
Rođena 18. jula 1934. godine u Novom Sadu, Dara je završila Srednju glumačku školu pri Srpskom narodnom pozorištu i odigrala više od 40 glavnih uloga. Radila je u Kraljevu, Užicu, Somboru, a potom u Novom Sadu, gde je godinama bila prepoznatljivo lice teatra. Kasnije je prešla u Savremeno pozorište u Beogradu, a zatim u Jugoslovensko dramsko pozorište, da bi 1974. odlučila da postane slobodna umetnica. U penziju je otišla 1988, ostavljajući za sobom bogatu karijeru i publiku koja je nikada nije zaboravila.
Njena životna priča ostaje primer kako se velike odluke donose srcem, kako se slava može zameniti za mir, ljubav i jednostavnost, a sećanje na nju nastavlja da živi u svakom osmehu koji je izazvala, u svakoj replici koju ljudi i dalje pamte i u ljubavi koja ni posle tolikih godina nije izbledela. Darinka Dara Čalenić ostaje zauvek deo naše kulture, kao simbol jednog vremena i jedne neiscrpne topline