U današnjem članku vam pišemo na temu koja nas vraća u vremena kada je vera bila najjače oružje, a čuda deo svakodnevice. Radi se o svetitelju čiji je život isprepletan duhovnošću i hrabrošću Svetom Averkiju Jerapoljskom, čuvenom episkopu iz starog Jerapolja, na čijem se primeru i danas uči sila vere i snaga dobrote.
Sveti Averkije živeo je u vremenu kada su ljudi njegovog grada bili gotovo potpuno odani idolima i paganskim običajima. Kao episkop u Jerapolju, području današnje Turske, vodio je mali broj vernika, ali mu je srce bilo ispunjeno tugom zbog nadmoćne većine neznabožaca. Njegova jedina želja bila je da narod oko njega spozna svetlost istine i da prestanu da robuju lažnim božanstvima.
Najznačajniji trenutak u njegovom životu dogodio se tokom jednog velikog idolskog praznika. Dok su se mase veselile u hramu punom kipova, Averkije se, obuzet svetom revnošću, usudio da učini ono što se činilo nemogućim – ušao je u hram i polupao sve idole. Ovaj hrabri čin izazvao je bes kod okupljenih, spremnih da ga linčuju na licu mesta. Ipak, baš tada se dogodilo čudo: prišla su mu tri mladića, obuzeta teškim demonskim silama. Jednim jedinim znakom krsta, Averkije je izagnao demone iz njih. Mladići su ozdravili odmah na mestu, a iznenađeni i zadivljeni narod shvatio je snagu vere.
Već istog dana, 500 ljudi odlučilo je da se krsti, a postepeno je čitav Jerapolj prihvatio hrišćanstvo. Ovaj događaj postao je prekretnica ne samo u životu vernika, već i u istoriji tog mesta.
Čudotvorna dela Svetog Averkija bila su na glasu i izvan granica Jerapolja. Bolest i nemoć povlačili su se pred njegovim molitvama, a vera onih kojima je pomagao postajala je sve dublja. Antipat Publije, upravitelj oblasti, bio je svedok čuda kada je njegova slepa majka progledala nakon Averkijeve molitve. Tada je i sam poverovao, zajedno sa mnogim drugima iz njegove kuće i naroda.
Sveti Averkije nije prestao da čini dobro ni u poznim godinama. Putovao je i u Rim, gde je izlečio carevu kćer od duševnog oboljenja. Još nekoliko puta mu se, prema predanju, lično javljao Hristos, potvrđujući svetitelju da je na pravom putu.
Neretko je bio iskušavan ponudama moćnih ljudi. Nakon što je iscelio jednog kneza od demonskog napada, ovaj mu je, u znak zahvalnosti, ponudio deset kilograma zlata. Averkije je odbio, pokazujući mu skromni hleb od ječma i rekavši: „Oni koji se hrane ovakvim hlebom, gledaju na zlato kao na blato.“ Time je naučio druge da su duhovna čistota i jednostavnost vrednosti koje nadilaze materijalno bogatstvo.
Predanje dalje kaže da su mu se demoni ne samo plašili, već i pokoravali po njegovoj reči. Širio je jevanđelje u Siriji, Mesopotamiji i šire, sve dok u dubokoj starosti nije mirno predao dušu Bogu u svom voljenom Jerapolju, krajem II veka.
Njegova svetost nije zaboravljena. I danas postoji običaj među vernicima da se na dan Svetog Averkija jede ječmeni hleb. Ovaj jednostavan obrok podseća na mudrost svetitelja i čuva sećanje na njegove reči o skromnosti i duhovnom bogatstvu. Vernici veruju da će njegovo sećanje i njih same ojačati – da će uz zahvalnost, poniznost i veru postići zdravlje, sreću i mir.
Kroz život Svetog Averkija provlači se nit hrabrosti, ljubavi i bezgranične vere u Boga. Njegova dela ostala su primer onoga što istinska odanost može da postigne, čak i kada ju je teško pronaći u svetu oko sebe. I upravo zato se, vekovima kasnije, njegovo ime slavi sa poštovanjem i nadom da njegov duh i danas inspiriše sve koji traže snagu i utehu u veri