Setila se oca i majke sa velikom tugom i ljubavlju. Bila je dugo očekivano, jedino detc i prerano je ostala bez roditelja. Otac, koji je čitavog života naporno radio u fabrici stakla i porcelana, umro je u Šezdesetoj godini od srčanog udara Majka se držala još desetak godina posle njegove smrti, naprežući svu snagu da zaradi sredstva za Aleksandrino Školovanje. Oboje su žarko želeli da ona ima lepSi i bolji život, da uspe na studijama u Londonu. Želja im se ispunila, ali je samo majka doživela trenutak ponosa kada je Aleks doktorirala i bila izabrana za asistenta na Arheološkom institutu. Kao daje ispunila svoju životnu misiju, snaga ju je ubrzo izdala i, po sopstvenoj želji, sahranjena je pored muža.
Tako je Aleks ostala sama na svetu i nije bilo potrebno mnogo udvaranja da padne u naručje Džeka Fleminga
Trgla se iz misli i mučnih sećanja kada je shvatila da će trajekt nakon vrlo duge plovidbe pristati za nekoliko minuta na Santorini: nikada nije shvatala tu straSnu gužvu i tiskanje ljudi da Sto pre izadju na kopno, kao da im život zavisi od nekoliko minuta čekanja. Nije volela pritisak gomile i strpljivo je približila sebi nekoliko komada prtljaga koji je imala, čekajući da medju poslednjima sidje sa trajekta na kopno. Pogled na luku i gradić Tira bio je čaroban: nestvarno bele kuće i male crkve okruglih kupola blistale su na septembarskom suncu, dok je more predstavljalo gotovo slikarski kontrast. Radovala se boravku u malom mestu, susretu sa jednostavnim ljudima i bekstvu od londonske buke i gužve koja je često na nju ponekad delovala zastrašujuće. Vreva i gužva u luci sprečavale su je da u mnoStvu lica vidi i prepozna svog domaćina. Tražila je gospodina Kostasa, dobroduSnog meštanina koji je već godinama radio kao vodič istraživačima i naučnicima. Ovog leta je ponudio da Aleks bude gost u njegovoj kući, smatrajući je već za svog starog poznanika, poSto ovo nije bio njen prvi boravak na Santoriniju. Koštaš je bio visok, krupan i preplanuo čovek pedesetih godina sa karakterističnim grčkim brkovima i ona ga dugo ne bi pronaSla u gužvi da je nije oslovio njenim, zapravo grčkim, imenom
– Aleksandra!!
I tada je videla da joj maše sa druge strane pristaništa. Pored njega je nestrpljivo cupkala desetogodišnja Nea, njegova ćerka koju je Aleks mnogo volela
Koštaš se probijao kroz gužvu da što pre prihvati gošćin prtljag. Pošto su se pozdravili srdačno kao i uvek, prvo Kostasovo pitanje bilo je gde je Džek. Aleks je bila naviknuta na neposrednost svojih domaćina i mirno mu je odgovorila da on ovoga puta neće doći, a ni ubuduće, bar ne sa njom. Koštaš je odavno savladao veoma dobro engleski, ali se ovog puta napravio nevešt i sklonio iza svog nespretnog grčkog akcenta, pokazujući Aleks mali prolaz u senovitu, strmu ulicu koji je vodio do njegove kuće u blizini Dobro se namučio sa teškim koferom punim knjiga, zabeleški i priručnika koji je Aleks uvek nosila sa sobom, ali je istovremeno bio i veoma ponosan što će jedna tako ugledna osoba biti njegov gost.
Kostasova žena Irena primila je Aleks vrlo srdačno sa nestrpljenjem domaćice koja jedva čeka da se pokaže u svoj svojoj ljubaznosti i uslužnosti. Istina je i da je dolazak gostiju izdaleka bio dogadjaj za sve žitelje ovog udaljenog ostrva na kome je bilo mnogo turista, ali malo pravih prijatelja.
Irena joj je namemla udobnu, jednostavnu i čistu sobu u kojoj je preko dana bila hladovina, a vrelina noći olakšana vetrićem koji je uvek duvao s mora, od marta do oktobra. Tek u zimskim mesecima taj bi se vetar pretvarao u buru koja je terala i poslednjeg gosta sa ostrva, ostavljajući meštane da čekaju sledeće leto.
