Nakon što jo dvanaest sati provela u prostorijama advokatske kancelarije .Hektor i Bouman”, Margo Bouman je izašla na ulicu i duboko udahnula sveži, večernji vazduh. Osećala se gotovo anesteziranom od umora, od količine primljenih informacija i vremena koje je uzaludno protraćila na naporne klijente.
U glavi su joj odzvanjali glasovi različitih intonacija, pa i oni izgovoreni na različitim jezicima. Imala je utisak da su joj pluća bila stegnuta i da je disala veoma plitko. Usta su joj bila suva, dok joj se stomak bolno grčio od gladi.
Čitavog dana ništa nije pojela, sem kriške jabuke koju joj je, u prolazu, dodala Rejna, njena asistentkinja. Pauzu za ručak je iskoristila da bi, putem skajpa, razgovarala sa klijentom koji je zapao u finansijske probleme u Aziji, a kasnije nije bilo vremena ni za to da pojede sendvič.
Prisustvovala je na nekoliko grupnih i individualnih sastanaka. Izdiktirala je na desetine podnesaka, naloga, tužbi i zahteva. Prestala je da broji koliko puta je njen poslovni partner. Pol Hektor, dolazio kako bi je konsultovao u vezi sa nekim predmetom. Bio je veoma stručan i voleo je advokaturu, ali je, zbog neiskustva, panično vodio računa o tome da nešto ne pogreši.
Margo ga je prihvatila za partnera i ulagala je svoje vreme i znanje u njega, zato što je ispoljavao gotovo fanatičnu ljubav ne samo prema pravu, nego i prema pravdi, prema moralnosti. Poznavao je zakone, ali je još bolje poznavao principe časti, kako lične, tako i poslovne.
S obzirom na to da je, tokom petnaest godina duge karijere, mnogo puta doživela da je najbliži saradnici iskoriste, iznevere I prevare, Margo je veoma pažljivo odabrala o
nog, sa kojim je odlučila da sklopi savez.
Nakon dve godine saradnje se nije pokajala što je udružila profesionalne snage sa Polom Hektorom, ali je te dve godine morala, praktično, da radi i za sebe i za njega. Srećom, Pol je postajao sve samostalniji, i moglo je da se očekuje da će, u bliskoj budućnosti, moći da donosi i veoma krupne odluke bez konsultacije sa njom.
Uz mnošto poslovnih aktivnosti i profesionalnih iskušenja, Murgo je morala da se nosi i sa izdajom svog dojučerašnjeg ljubavnog partnera, Lorensa Mekelena, što ju je dodatno angažovalo, na mentalnom i emotivnom planu.
Sve to bi, na kraju svakog dana. rezultiralo time da postane kao gluva i šlepa, da dostigne neku vrstu unutrašnje paralize.
Margo je bila bez misli i bez osećanja kada je izašla na ulicu, ostavljajući iza sebe glasove, šuštanje papira, brujanje računara, neprekidno oglašavanje telefona. Dok se zabavljala sa Lorensom, radila je manje, i manje se umarala, jer je bila zadovoljna, poletna, jer je imala više energije i vitalnosti.
Od kada ju je on izdao, sve je podnosila mnogo teže, i sve ju je umaralo brže. Bila je zatrovana razočarenjem, a nije znala kako da se isceli.
Zato je trpela, i zato je prestala da se smeje, a i prag tolerancije joj se opasno približavao najnižem nivou.
Podigla je ruku i pozvala taksi. Zamolila je vozača da je odveze do restorana „Vesta!” u kome je često večerala.
Dopadala joj se gotovo kamcrna atmosfera koja je vladala u tom restoranu, čitav prostor se odlikovao posebnom akustikom, pa su glasovi ljudi zvučali kao da su prigušeni. Njenom sluhu je to neobično prijalo, i gotovo da ju je uspavljivalo.
Potom, nasuprot stolu, za kojim je Margo redovno sedela, se nalazio veliki i bogato opremljen akvarij um. Posmatranje kretanja nesvakidašnje retkih zlatnih ribica je predstavljalo gotovo meditativnu aktivnost za umornu Margo, čiji je um bolno ječao zbog prenatrpanosti pravnim izrazima.
Osoblje restorana ju je, kao redovnog gosta, dobro poznavalo i uvek srdačno pozdravljalo. Već na ulazu bi je sačekala neka od hostesa, koja bi joj se obratila sa osmehom i potom je ispratila do njenog stola, smeštenog u samom dnu sale.