Melani se nikad u životu nije osećala tako bespomoćnom. Kiša, koja je padala kao iz kabla, dovodila je do očajanja, a ni Hulio nije pružao veliku utehu.
Stigli su u selo posle nekoliko sati iscrpljujućeg hoda i nebrojenih padova u blato.
Drugih posetilaca osim njih nije bilo, tako da su lako našli sobe u privatnom smeštaju.
Na veliku Melaninu žalost, nije mogla da se sporazume sa stanovnicima, jer oni su govorili veoma brzo, a njeno znanje španskog nije bilo naročito.
Sledećeg jutra više joj to nije ni bilo važno. Probudila se u nepoznatom krevetu s visokom temperaturom i bolovima u svim zglobovima. Njeno premoreno telo bunilo se protiv ogromnog napora i svih iskušenja na putu. Nije joj preostalo ništa drugo nego da ostane u krevetu još nekoliko dana.
