Hladna kiša kvasila je nemilosrdno sve oko nje. Melani Mont je zadrhtala još jednom, uzalud pokušavajući da se ugreje u svom tankom mantilu. Bila je potpuno mokra i činilo joj se da joj je nesnosna hladnoća doprla do kostiju.
Pogledala je oko sebe. Zemljište je bilo potpuno raskvašeno i pretvoreno u blato. Planinski vrhovi su se samo nazirali u magli, a džungla na obroncima planine nestala je u kišnoj zavesi.
Prvi put od dolaska u Kolumbiju Melani se upitala da li je, možda, pogrešila što je prihvatila poziv Marije Tereze. Marija je bila njena dobra drugarica s kojom je delila dobro i zlo u koledžu i koju nije videla odavno. Već dugo je zvala Melani da je poseti, ali nekako nije bilo prilike da se taj poziv i ostvari.
Melani uzdahnu. Pitanje da li bi i sada prihvatila Marijin poziv da nije bilo njene majke i ostalih članova porodice koji joj, jednostavno, nisu dozvoljavali da odraste.
Mada je imala već dvadeset pet godina, to za njih nije značilo ništa. Biti najmlađi član porodice može nekada biti veoma teško. Melani nije vredelo što je uporno pokušavala da dokaže majci i sestri da je odrasla i da može i treba sama da donosi odluke. One su neprestano bdele nad njom i dovodile je do očajanja.
Filip joj je ponudio izlaz iz tog začaranog kruga nagovarajući je da se venčaju, ali Melani je znala da to nije najbolje rešenje.
