Tijekom svoje karijere glumci se bore da ostvare ulogu koja će ih odvesti u filmske ili kazališne visine. Smilja Zdravković, čistačica Narodnog pozorišta, pred kamere je stala samo jednom, da bi je cijela Jugoslavija, danas, kao i prije 40 godina, zapamtila kao Kevu iz filma “Majstori, majstori”.
Izbor glumice za specifičnu ulogu
U početku je Goran Marković bio u velikoj dilemi kome dodeliti ulogu čistačice Narodnog pozorišta. Smilja, koja u filmu preuzima više funkcija, od kuvarice do čistačice, trebalo je da bude lik koji nosi određenu težinu i prirodnost, ali i siromaštvo i anonimnost. U tom trenutku, Marković je pomislio na Rahelu Ferari, talentovanu glumicu koja je ostavila snažan utisak u filmu „Nacionalna klasa“. Iako je razgovarao sa Rahelom, Marković je shvatio da bi njen pristup mogao delovati previše artificijelno, što ne bi imalo željeni efekat u kontekstu filma. On je želeo da lik bude tretiran od strane drugih likova gotovo kao stvar, kao pokućstvo, pa je odlučio da mora da nađe nekog ko bi najverovatnije to postigao.
Na sugestiju Bogdana Diklića, reditelj je odlučio da Smilji poveri ovu ključnu ulogu. Smilja, koja je zapravo bila čistačica Narodnog pozorišta, sa svojim prirodnim izgledom i ponašanjem, donela je potrebnu autentičnost i sirovost liku. Goran Marković je priznao da je Rahela Ferari bila nezadovoljna odlukom, i „nikada mi to nije oprostila“, često mu je govorila kako bi ona ovu ulogu igrala bolje.
Životna priča Rahele Ferari
Rahela Ferari je bila glumica čiji je život bio ispunjen dramatičnim trenucima. Rođena u Zemunu u siromašnoj porodici, njena majka se trudila da obezbedi osnovne životne potrebe. Tokom Drugog svetskog rata, život beogradskih Jevreja bio je izuzetno težak. Kretanje je bilo strogo ograničeno, a ljudi su morali nositi žute trake oko ruke, što je bilo prvi znak njihove nevolje. Rahela je, da bi izbegla deportaciju, bila primorana da se sakrije.
Ona je počela da se krije po podrumima i tavanima, nalazeći utočište kod ljudi voljnih da joj pomognu. U jednom trenutku, ona je živela predstavljajući se kao glumica po imenu Ruža u jednoj kući u Žarkovu, što je bilo njeno jedino spasonosno rešenje. Ipak, taj miran život bio je kratkog veka.
Kada su joj vrata iznenada zatražili nacisti, Rahela je bila potpuno paralisana od straha. Udari na vrata su odzvanjali, a ona je stajala ukočena, nesposobna da reaguje. U tom trenutku pojavila se njena komšinica, Smiljka, jedina koja je znala njen identitet. Smiljka je odigrala nevjerovatnu ulogu: „Ružo, kaži ‘dragička’, primili su te u pozorište u Pančevu!“ – povikala je ona, i, u trenutku zapanjenosti, Gestapo agenti nisu mogli da shvate da je sve to bila vešta scena koju je Smiljka izvela. Na kraju, komšinica je pozvala agente na rakiju, što je zbunilo naciste i omogućilo Raheli da nastavi da se skriva.
Međutim, „posle ovog događaja“, Rahela je promenila svoj izgled – njena smeđa kosa je postala potpuno bela, jer je stres koji je pretrpela doveo do toga da je osedela. Usled toga, nije se više prepoznala u ogledalu.
Posle rata i glumačka karijera
Kada je oslobođenje došlo 1944. godine, Rahela je preživela teške godine skrivanja i ponovo se posvetila glumi. Njena životna priča bila je toliko snažna da je poslužila kao inspiracija za predstavu pod nazivom „Rahelina kutija“, koja je detaljno prikazala sve ono kroz šta je prošla.
Zaključak
Ovaj film, „Majstori“, postao je kultno delo jugoslovenske kinematografije, a odluka o izboru Smilje kao čistačice ostala je ključna za njegov uspeh. Ova priča o glumačkom izboru, koji je bio rezultat dubokog razmišljanja Goran Markovića i sugestije Bogdana Diklića, otkriva kako se najsvetlije filmske figure često temelje na životnim iskustvima i dubokom razumevanju ljudi i njihovih uloga u društvu