Svi koji su poznavali Monu mogli su primetiti nezadovoljstvo i nervozu u njenom ponašanju. Bilo joj je potrebno nešto što se nije uklapalo u jednoličnost predvidljivog obrasca, a činilo joj se da će čitav život provesti u ustaljenoj, unapred određenoj rutini. Žustro je koračala po sobi preskačući garderobu razbacanu po podu. Kao diplomirani istoričar, radila je u muzeju, ali je osećala da njeno interesovanje za posao jenjava iz dana u dan. Otac joj je bio akademik, pun oduševljenja za arheologiju kojom se bavio, a ona je detinjasto verovala da će naslediti njegov entuzijazam. U poslednje vreme osećala je da je sve što je naučila o prošlim vremenima toliko daleko od nje da je naprosto van dometa njene mašte, pa tako i njenog interesovanja. Njoj je život, koji se odvijao u tom trenutku, bio mnogo značajniji od onog vekovima ranijeg. Međutim, pravac u kojem se kreće njena karijera nije bio goruće pitanje. Mnogo ju je više mučila dilema u vezi s Harijem i sve je više podvlačila liniju ispod te ljubavne veze, koja je obećavala.
Hari je veoma zgodan i to je pre činjenica nego njeno mišljenje. Ali ponekad joj je smetao upravo njegov izgled, jer je to još više učvrstilo njegovo nadmeno držanje i preterano samopouzdanje.
Bili su različiti i u nekom trenutku suprotnosti su ih i privukle. Mona, nežne puti i kestenjaste kose, visokih jagodica i prekrasnih smeđih bademastih očiju sa zlatnim tačkicama, i on, plavokos i plavook, gotovo arijevskog izgleda… Međutim, Hari je osećao izraženu potrebu za disciplinom i redom, a to je nju sve više nerviralo, kao i njegova netolerantnost i dominantna priroda.
