Moj deda je veći deo svog života proveo radeći u inostranstvu, tačnije u Nemačkoj, gde je zaradio penziju koja danas iznosi oko 500 evra. Iako to za naše uslove nije mala svota, nikada nisam imao utisak da je imao želju da taj novac koristi kako bi pomogao meni ili bilo kome drugom iz porodice. Kad god bih mu se obratio sa željom da mi kupi nešto, da mi da džeparac ili makar malo slatkiša, njegov odgovor je uvek bio isti: odmahivao bi rukom i govorio rečenicu koju sam znao napamet – „Radi pa zaradi. Niko meni nije davao.“
- Godinama me je ta njegova rečenica ljutila. U mojim očima je delovao hladno, strogo, čak i pomalo bezosećajno. Činio mi se kao čovek koji ne zna da pokaže ljubav, neko ko je više vezan za novac nego za ljude oko sebe. Nisam razumevao njegovu zatvorenost niti sam imao strpljenja da ga gledam u tom svetlu. Često sam ga izbegavao, verujući da mu nije stalo ni do mene ni do drugih članova porodice.
Vremenom sam završio školu, upisao fakultet, položio ispite i konačno diplomirao. Dan proslave diplome bio je poseban za mene, ali nisam očekivao da će baš tada deda učiniti nešto što će zauvek promeniti moje mišljenje o njemu. Pojavio se na proslavi, kao i obično – ozbiljan, bez osmeha, sa tim svojim poznatim pogledom koji ništa ne otkriva. U rukama je nosio staru torbu od kože, izlizanu i pohabanu, kao da je proživela ceo jedan život.
Bez mnogo reči, pružio mi je torbu. Na njoj je stajao jednostavan natpis – „Da kupiš sebi posao.“ Otvorio sam je i bio potpuno zatečen. Unutra je bilo 10.000 evra, složenih pažljivo, u malim snopovima, uredno spakovanih. Bio sam zbunjen, nisam znao šta da kažem, pogledao sam ga bez reči.
Tada je prvi put tog dana progovorio, tiho, ali jasno:
„Svaki mesec, sine moj, stavljao sam po 10 evra na stranu. Od prvog dana kad sam otišao u penziju. Nikada nisam zaboravio. Mislio si da sam škrt, a ja sam samo želeo da jednog dana imaš nešto svoje, nešto od čega možeš da počneš.“
- Tog trenutka sam shvatio sve. Sve ono što mi je godinama delovalo kao hladnoća, zapravo je bila ljubav na jedan drugačiji, tih, ali snažan način. Njegovo „ne“, njegovo okretanje glave, pa čak i njegove tišine – sve su to bile žrtve koje je pravio kako bi mi jednog dana mogao dati ono što je smatrao najvrednijim – šansu da započnem nešto svoje.
Shvatio sam da nije bio tvrdica, već čovek sa vizijom. Nije želeo da mi da sitnicu kada sam tražio, već da mi pruži temelj kada za to dođe vreme. Njegova štednja nije bila puka navika, već namera, pažljivo osmišljena i vođena brigom za mene.
Od tog dana posmatram dedu potpuno drugačije. On je čovek koji me je voleo celim bićem, ali na svoj, možda nespretan, ali nimalo manje iskren način. Nije znao da pokazuje emocije, ali je umeo da pravi životne planove. Njegova posvećenost, odricanje, čak i ćutanje, dobili su novo značenje.
Naučio sam važnu lekciju – da ljubav ne mora uvek biti glasna, ne mora da dolazi u obliku reči, poklona ili dodira. Ponekad je ljubav tiha, nevidljiva, strpljiva. Ponekad ljudi koji najviše vole, deluju kao da ne daju ništa, a zapravo vam ostavljaju sve. I dok sam ja godinama mislio da me odbacuje, on me je zapravo pripremao za život.
Deda je sve vreme znao šta radi. Bio je jedan od onih ljudi koji ne govore mnogo, ali njihova dela govore umesto njih. Možda nikada neće reći „volim te“, ali će dati sve što ima da bi ti uspeo. I danas, kad ga pogledam, vidim više nego što sam ikada ranije mogao da zamislim – čoveka punog ljubavi, snage i mudrosti.