Tiho i neprimetno nestala je sva magla koja je prekrivala prohujale mesece od pre dve godine. Dozvoljavao je sebi tek nejasan pogled na sve što je prošlo i ponovo je zapadao u depresiju.
Stisnuo je pesnice i na njih naslonio glavu postavivši laktove na teško staklo radnog stola. Bol više nije osećao jer je sve vreme u njegovoj duši bila prisutna ona poznata praznina, koja razara i muti razum, pred kojom uzmiĉe koncentracija.
Pre izvesnog vremena priznao je sebi da je nemoćan i ranjiv. Doduše, time se ništa nije promenilo, ĉinjeniĉno stanje ostalo je neumoljivo isto. Alesandro Matani u poslednje vreme nije ĉuo ni jednu jedinu sugestiju svojih prijatelja i saradnika.
Drhtavim rukama uzeo je brošure da ih pogleda. Ugledao je reklamu luksuznog hotela u Melburnu. Nije ni pokušao da razmotri nove mogućnosti, uostalom, nikada nije bio u tom gradu. Bar se ne seća daje bio.
Averzija je rasla u njemu i u ovom momentu ništa mu ne bi pomoglo. Osećanje da je propustio nešto vaţno, ponekad čoveka može da odvede u ludilo.
