”Draga Metani;
pišem ti jer bih želeo da te zamolim za uslugu Ne za sebe već za IzabeL”
Tipično, pomislila je Metani dok je ustreptala srca ponovo očima prinela pismo. Nimalo ga ne zanima kako se osećam niti šta radim. Bez uvoda prelazi na stvar.
“Njoj Je skoro osamdeset godina, a u poslednje vreme ne oseća se baš najbolje joj Je vrt u Hilvjuu postao prevelik teret Razume se ona to nikada ne bi priznala. Postavka vrta mora biti prerađena i treba se fokusi rat i na rešenje koje bi iziskivalo što manje truda oko održavanja. Nažalost, neće da pusti baštovana na posed, a Ja sam nisam u mogućnosti da joj pomažem U tebe bi svakako imala poverenja. Da li bi, molim te razmislila o mom predlogu?
Javi mi se Ford”
Odmahnula je glavom. O tome nije morala da razmišlja. Znala je da nipošto ne bi nazvala Forda. Uostalom, ona je posle raskida insistirala na prekidu komunikacije među njima i to još uvek važi.
Pocepala je pismo i koverat bacivši ostatke u korpu za otpatke. Gotovo! Za danas ima dovoljno zaduženja i bez razbijanja glave o Fordu i njegovim bezumnim zahtevima.
Za trenutak se zagledala kroz prozor u daljinu Osetila je da joj se srce bolno steže u grudima kad joj se pred očima pojavilo drago lice Fordove majke. Oproštaj od svekrve teško joj je pao. Ali Melani je znala da je razvod moguć samo ako preseče sve veze s Fordom.
Oprostila se od Izabel u pismu uverivši staru damu u to da je voli i ceni. Melani nije očekivala da Izabel razume zašto ona mora otići i izričito ju je zamolila da ne odgovara na pismo. Ipak, ona joj je pisala, a Melani joj je koverat poslala nazad neotvoren. Bila joj je potrebna nadljudska snaga da ne otvori pismo, jer stara dama nije zaslužila da se nade između dve zaraćene strane.