-Dakle – prekinula je Darlinu meditaciju njena majka, ti baš ne možeš da posvetiš bar malo vremena sebi, ili bar meni.
Izgleda da ne mogu – sa uzdahom je kazala Darla, a potom dodala: – Ali, i kada bih ostala, to ništa ne bi rešilo, mama. Ja bih opet bila u mislima tamo gde mislim da bi trebalo. I onda, to bi bilo još gore po mene.
Džordžina je sela na obližnju drvenu klupu. Trudila se da izgleda pribrano kada je kazala.
-Nemam pravo da se mešam u tvoj život. Uostalom i sama sam zatočenik svog talenta i svo- jih strahova. Svojevremeno i ja sam mislila da mogu sve, a onda sam shvatila da nam život daje vrlo malo. Ali to malo Darla, to je tako mnogo u stvari, ako ga iskoristimo na pravi način. Ako se ne istrošimo, ne utopimo u op- štu potragu za boljim, kvalitet- nijim, bogatijim, a nepostoječim životom. Zato ti savetujem da sve ostaviš i da misliš na sebe!
-Ali Darla nije mogla, sve i da je htela, ona je bila deo te životno-poslovne linije i ma kako to grubo izgledalo, kazala je.
-Pusti sada to mama, polazim sutra, moram… Ali zato hajde da ovaj dan provedemo kako treba. Da uživamo u njemu kao da je jedan mali život, od svanuća do svitanja.
-Već je podne – uzdahnula je Džordžina – ali mislim da si u pravu da ostatak dana provede- no na najbolji mogući način: uživajmo u prirodi i živimo punim plućima.
