Podigla je glavu i iznad pregrade ugledalanepoznatog čoveka. Zaprepastila se. – Vi niste Egnju.
Čovek je, bez osmeha, odgovorio: — Ne.
Dok je Egnju bio vitak, skoro mršav, posetilac je bio mišićav i visok toliko da je za dobrih dvadeset santimetara bio viši od kalendara firme, okačenog na pregradu. Egnju je dosezao do donjeg ruba crkve u Novoj Engleskoj, prikazane na fotografiji za maj mesec, a za posao se oblačio mnogo konzervativnije, zapravo mnogo skuplje no što mu je prihod dozvoljavao. Bio je pravi japi. Medutim, ovaj čovek je nosio upadljivo skupu kombinaciju pantalona i sakoa
sa majicom. Izgledalo je kao da sebi može da priušti da nosi sve što poželi. Imao je pravilan, lep nos,arogantno izvijene, pune usne, kosa mu je bila veoma gusta i veoma tamna, kao i obrve, a oči krupne i crne.
Koliko je Seridan mogla da vidi, nije mu bilo mesto na trinaestom spratu sedišta Trgovinskog osiguranja.
Podsetila je sebe da je ona odgovorni član upravljačkog tima ozbiljne firme za međunarodno osiguranje…
i odlučila da se tako i ponaša. – Mogu li da vam pomognem?
– Da li ste vi Šeridan Viver?
Imao je dubok i smiren glas, ali sa primesom odlučnosti. Sasvim nesvesno, Šeridan je zagladila nekoliko pramenova svoje crne kose, stavljajući oboma do znanja da nije nevažno šta će on o njoj misliti. Ko je on, zapravo? Ponadala se da nije Flojd Džonson. Ne, ne, to je nemoguće. Onaj zbog koga mora da okapava nad ovako beskorisnim izveštajem
svakako ne bi nosio majicu.
