Trčeći plažom, Dejzi je u daljim ugledala neku siluetu koja joj se približavala. Zadovoljno se nasmešila što još neko voli da trči po pesku u ranim jutarnjim satima. Obično kada je dolazila, plaža je bila pusta i ona je imala utisak da su galebovi i ona jedina bića koja uživaju u šumu talasa i jutarnjem suncu.
Osoba koja joj se polako približavala bio je muškarac. Visok, širokih ramena.
Nešto u njegovoj, još uvek udaljenoj silueti, privlačilo je Dejzi i mlada devojka je osetila da jedva čeka da se nadu jedno naspram drugog. Potrčala je brže.
Osmeh joj se zaledio na licu kada je u tom muškarcu prepoznala doktora Delejnija.
I on je prepoznao nju.
Protrčali su jedno pored drugog i istovremeno okrenuli glavu da provere da li su dobro videli ili ne.
Nastavila je da trči dalje.
Zadihana i mokra od znoja Dejzi je dotrčala do svojih parkiranih kola. Sela je, okrenula ključ i pojurila.
Na poslu nije bilo ništa bolje. Žene su se smenjivale jedna za drugom, ponavljajući svoje tužne ispovesti i ni jedna nije pokazala ni najmanju želju da se trgne i promeni svoj život.
Nakon završetka radnog vremena krenula je sa Kamilom u grad, jer je njena koleginica želela da kupi nove cipele, a njoj je prijalo da razgleda izloge.
Opušteno ćaskanje sa prijateljicom i šetnja gradom popravili su Dejzino raspoloženje. Uhvatila je sebe kako pevuši neku veselu pesmicu dok se vozila prema kući. Samo što je parkirala auto, negde iz mraka se pojavila Sindi Bruk.
