U današnjem članku donosim vam priču Ramize Vuković iz Tuzle, čiji život prevazilazi svakodnevne okvire i budi duboke emocije.
Njena priča je ispunjena tugom, neizvesnošću i nadom, a počinje radosnim saznanjem da je trudna sa trojkama, što je za nju i njenog supruga bilo ostvarenje najvećeg sna. Iako su živeli skromno, trudnoća je ubrzo postala izazov zbog njenih fizičkih teškoća. Već u trećem mesecu trudnoće njen stomak bio je neuobičajeno velik, što ju je navelo da ode na bolovanje. Situacija se zakomplikovala kada je u sedmom mesecu razvila osip i curenje vode, što je dovelo do njenog prebacivanja u bolnicu. Lekari su potvrdili da nosi trojke, ali uprkos tome nisu insistirali na transportu helikopterom do Sarajeva, što je Ramiza odbila zbog iscrpljenosti.
- Dan pre porođaja, uprkos svom teškom stanju, čistila je stan i prala tepih, što govori o njenoj snazi i istrajnosti. Noć je donela krvarenje, a u hitnoj joj je rečeno da se mora pažljivo postupati s njom, što joj je odmah izazvalo sumnju. Umesto da joj urade carski rez, dozvolili su joj prirodni porođaj. Tek trećeg dana, nakon intenzivnih bolova, anesteziolog je zahtevao hitan hirurški zahvat. Kada se probudila iz anestezije, rečeno joj je da su dve bebe žive, a treće je preminulo. U trenutku konfuzije potpisala je određena dokumenta, a ubrzo potom u sobu su ušli nepoznat par i doktor. Žena u tom paru ponašala se sumnjivo, detaljno je pregledavala Ramizinu kosu, a zatim je zajedno sa doktorom izašla iz sobe. Ramiza je odmah osetila da nešto nije u redu.
Tokom deset dana boravka u bolnici, lekari su pokazivali izuzetno malo brige, dok je jedinu pomoć dobijala tajno – od supruge jednog lekara. Kada je konačno otpuštena, rečeno joj je da bebe moraju ostati u inkubatoru. Međutim, kada su ona i suprug došli da vide decu, babica je pokušavala da spreči susret, tvrdeći da su bebe još u inkubatorima. Tek kada je Ramiza pomenula policiju, doneli su im dve devojčice koje nisu imale nikakve tragove inkubatorske nege. Duboko u sebi, Ramiza je bila uverena da je njena treća ćerka živa. Počela je da istražuje po različitim zemljama i raspituje se o slučajevima krađe beba, ali je zvanično dobila samo potvrdu o smrti bez ikakvih detalja o bolesti ili tretmanu.
- Posle 26 godina, istina se pojavila na najneobičniji način. Njene ćerke koje su tada živele u stanu njenih roditelja pronašle su stari časopis sa fotografijom učesnice muzičkog takmičenja. Jedna od njih prepoznala je sličnost sa sobom – bila je to Dijana, koja će se ispostaviti kao njihova izgubljena sestra. Pre nego što je saznala ovu vest, Ramizu je posetila žena koja je tražila vodu. Ramiza ju je pustila u kuću, ponudila joj pitu, i u neformalnom razgovoru otkrila svoju priču. Ta žena joj je rekla da će uskoro dobiti sliku koja će promeniti sve, uz upozorenje da je iza svega moćan čovek, što će samo otežati njenu borbu za istinu. Tako je i bilo – ta slika je pokrenula lavinu događaja.
Nakon što je Dijana stupila u kontakt sa Ramizom i potvrdila da su majka i ćerka, otkrila je da se sprema za venčanje. Ovaj trenutak donosi i ogromnu tugu jer je Ramizin suprug Aldi, koji nikada nije verovao u život svoje treće ćerke, doživeo infarkt i preminuo neposredno nakon tog saznanja. Danas Ramiza poseduje sve dokaze i DNK analize koje potvrđuju identitet Dijane. Njena najveća želja je da Dijana uspostavi odnos sa sestrama i bratom, kako bi porodica konačno bila celovita. Iako joj mnogi sumnjaju, Ramiza ne posustaje. Čvrsto veruje u svoju priču i odlučna je da pravdu potraži na sudu, čak i pred institucijama poput Strazbura.
Ova priča je mnogo više od obične porodične drame. Ona je simbol istrajnosti, majčinske ljubavi i borbe za pravdu koja traje decenijama. Ramiza Vuković svojim životom pokazuje koliko je važno ne odustajati od istine, koliko je majčinska snaga nepokolebljiva, čak i kad svi drugi sumnjaju ili žele da zaborave. Njena životna saga ostaje podsećanje na to koliko je dragocena porodica, ali i koliko su teške posledice kada se sa tim manipuliše i skriva prava istina.
U svakom delu ove priče oseća se duboka ljudska drama, ali i nada da će pravda pobediti. Ramiza se nije prepustila beznađu, već je odlučila da se bori za svoje pravo i pravo svoje dece. Njena odlučnost i istrajnost čine ovu priču nezaboravnom i podsećaju nas koliko je važna borba za istinu, čak i onda kada je ona decenijama skrivana u senkama laži i prećutkivanja.