Začula se škripa kočnica. Voz je lagano ušao u stanicu i zaustavio se. Povici sa svih strana su prekinuli Lejnine misli i sećanja. Jedan visoki kondukter se osmehnuo, uzeo njene stvari i ubacio ih u jedan kupe. Lejni je naterala sebe da se i ona osmehne dok je zahvaljivala ljubaznom mladiču. Sela je u ugao do prozora i zaklopila oči. Sada je već bila tako blizu kuće.
Iz sećanja su izronile slike Morela, kuće u kojoj je odrasla i mnogih ljudi sa kojima je odrastala. Pitala se kako li sada izgledaju njena majka, njena sestra… Lisa je bila četiri godine starija i sada je imala dvadeset pet. Da li se udala?
Kada je na jednoj od usputnih stanica voz usporio, Lejni je otvorila oči i sa iznenađenjem primetila da nije sama u kupeu. Njoj preko puta je sedeo mladić za kojeg nije bila svesna kada je ušao. Bio je visok, snažne građe, koščatog, ali prijatnog lica. Bio je vrlo zgodan i privlačan mladić, pomislila je.
Kao da je pročitao njene misli, mladić je skrenuo svoj pogled i hladno je odmerio od glave do pete. Lejni je osetila kako joj rumenilo navire u obraze i brzo se okrenu prema prozoru pokušavajući da izgleda nezainteresovano.
Iako je tog čoveka videla prvi put, imala je utisak kao da ga poznaje od ranije.
Voz je počeo da usporava. Nepoznati je ustao i na pod kupea spustio Lejnine stvari.
