U današnjem članku donosimo vam priču o životu jednog od najvećih muzičara s ovih prostora – Šabanu Bajramoviću, čije je detinjstvo, mladost i muzički uspon bio sve samo ne lak.
Rođen u Nišu, Šaban je, kao i većina pripadnika njegovog naroda, prve muzičke korake načinio na ulici. Tamo nije samo učio da svira, već je i zarađivao za život – proseći. Iako je znao svirati više instrumenata, najviše se isticao u sviranju kontrabasa.
- Jednog dana, dok je još bio dete, život mu se drastično promenio. Prisjećao se trenutka kada mu je dečja paraliza oduzela moć hodanja. “Mnogo sam igrao fudbal, mnogo sam skakao i odjednom su mi stale noge”, rekao je u jednom intervjuu. Nakon nekoliko meseci provedenih u bolnici, uspeo je ponovo da prohoda i vratio se u školu. Ipak, završio je samo četiri razreda osnovnog obrazovanja.
Njegovo detinjstvo bilo je teško i ispunjeno siromaštvom. Otac mu je radio kao čistač cipela, majka u fabrici duvana, a u kući je bilo sedmoro dece. Svako je morao rano da počne da radi, kako bi porodica preživela. Prekretnica u njegovom životu desila se kada je otišao na odsluženje vojnog roka, koji je tada trajao tri godine. Međutim, zbog ljubavi je pobegao nakon samo mesec dana. Hteo je da vidi voljenu ženu, ali je uhvaćen, izveden pred sud i osuđen. Bez advokata, bez pomoći, završio je tri godine na Golom otoku.
Sam je tvrdio da je tamo, uprkos teškim uslovima, duhovno sazreo. Tamo je pročitao ogroman broj knjiga, učio da piše i komponuje muziku. Kako je rekao – na Golom otoku je završio “fakultet života”.Po povratku iz zatvora, znao je da želi da se bavi muzikom. Počeo je da peva po kafanama, a uskoro se i oženio. Njegova supruga Milica, tada četrnaestogodišnjakinja, ostala je uz njega do kraja. Imali su četiri kćerke, koje su kasnije život nastavile u Nemačkoj i Danskoj.
Njegove pesme, duboko emotivne i životne, brzo su stekle popularnost. Međutim, u Beogradu nije bilo studija koji bi mu omogućio snimanje, pa je prve ploče snimao u Sloveniji. Sve se promenilo kad je novinar Bogdan Tirnanić izjavio da Šaban “peva bluz”.
- Njegova muzika bila je sirova i iskrena. “Pevao sam o onome što sam video: razvodi, siromaštvo, bolest, kocka, ljubav, patnja. Nisam morao da izmišljam, samo sam gledao oko sebe i prenosio to kroz pesmu”, rekao je. Pre svakog objavljivanja, pevao bi novu pesmu kod kuće. Ako bi je dete ubrzo zapevalo, znao je da ima hit.
Slavu je stekao u celoj bivšoj Jugoslaviji, a voleo ga je čak i Tito. Pozivi su počeli stizati iz celog sveta, pa je nastupao i u Americi. Tamo je, kako kaže, video drugačiji svet, ali mu nikada nije palo na pamet da ostane. “Hajdemo u naš pakao, tamo su nam deca”, govorila mu je Milica kada su odlučivali o povratku.
Kako je došlo bogatstvo, tako je i odlazilo. Romska muzika postala je globalni fenomen zahvaljujući njemu, ali u rodnom Nišu ga nisu dovoljno cenili. Nikada nije zaštitio autorska prava, pa je starost dočekao siromašan. Nakon dva moždana udara i operacije srca, više nije mogao nastupati.
Žalio je što su mnogi koristili njegove pesme bez priznanja – među njima su bili Boban Zdravković, Luis, Keba, Bregović, pa čak i Gypsy Kings. Saradnja s Emirom Kusturicom takođe mu je ostavila gorak ukus u ustima, iako je nastupao u filmu “Crna mačka, beli mačor”.
U poslednjim mesecima života, tražio je pomoć od države jer nije imao ni za lekove. Nakon što su ga dvaput opljačkali, ostali su bez ušteđevine. Vlada mu je pomogla jednokratnom isplatom, ali su obećanja o penziji ostala neispunjena – preminuo je iste godine od srčanog udara.
“Star sam, bolestan i siromašan. To ne mogu da promenim. Ali ništa ne bih menjao. Opet bih pevao”, rekao je nekoliko dana pred smrt. Umro je 2007. godine, u 73. godini, u niškom kliničkom centru, a sahranjen je na Novom groblju u Nišu.Danas, njegovi obožavaoci ga pamte kao autentičnog umetnika, pevača koji je pevao iz srca i duše i čije pesme i dalje žive.