U današnjem članku donosim priču o jednoj ljubavi koja je trajala uprkos vremenu i sudbini. U jednom malom mestu u Bosni nekada je postojala veza između nje i Edina, veza o kojoj su svi pričali sa divljenjem.
Bila je to mladalačka, iskrena i snažna ljubav, koju su ljudi smatrali za “najlepši par u Jugoslaviji”. Njihova bliskost i nežnost ostavljali su utisak da su stvoreni jedno za drugo, a svaki njihov zajednički trenutak bio je primer ljubavi kakvu mnogi ne dožive ni za ceo život.
- Zajedno su proveli detinjstvo i srednjoškolske dane, sanjajući o zajedničkoj budućnosti, o braku, deci i sreći koju će deliti. Govorili su o tome kako će jednog dana imati ceo svet pod nogama, planirali su život pun radosti i zajedništva. Međutim, njihove snove prekinula je brutalna stvarnost rata koji je zahvatio zemlju. Edin je otišao na front, a ona, prepuna straha i pod pritiskom roditelja, napustila je Bosnu i otišla u Srbiju. Nije stigla ni da mu kaže zbogom, a nije znala ni da li je uopšte živ. Ta neizvesnost i nemogućnost kontakta ostavili su u njoj osećaj gubitka i praznine, kao da joj je deo duše iznenada iščeznuo.
U novom mestu, u Srbiji, pokušala je da izgradi život iznova. Udala se za čoveka koji je bio dobar prema njoj, rodila decu i preselila se u Kragujevac. Iako je imala porodicu i sve spolja izgledalo srećno, nešto je uvek nedostajalo. Srce joj nikada nije potpuno ozdravilo. Čuvala je uspomene na prošlost – sliku njih dvoje, uspomenu na Edina u sakou koji mu je sama sašila, i sebe sa osmehom koji je nekada dolazio iz dubine duše. Iako je promenila prezime, ta ljubav je ostala duboko u njoj.
Prošlo je trideset i pet godina dok jedno sasvim obično popodne nije promenilo sve. Njena tiha svakodnevica bila je prekinuta rečima njenog muža, koji joj je rekao da je neki čovek traži, čovek koji nema ruke i dugo je u potrazi za njom. U tom trenutku, srce joj je zaigralo i zastalo u isto vreme. Nije bilo potrebe da čuje njegovo ime, bila je sigurna da je to Edin. Suze su same potekle, a reči nisu mogle da iskažu sve ono što joj je srce govorilo. Samo pogled je bio dovoljan da prizna: “To je čovek kojeg sam volela pre rata. Mislila sam da je mrtav.” Njena suprug je samo klimnuo glavom, razumevajući tišinu i dubinu tih osećanja.
- Edin je preživeo rat, ali je izgubio ruku u borbi. Bio je teško ranjen, ležao po bolnicama, a kasnije se preselio u Nemačku gde je radio koliko je mogao. Godinama je pokušavao da je pronađe, ali pod novim prezimenom za njega je bila nedostižna. Sve se promenilo kada je slučajno sreo njihovu zajedničku školsku drugaricu, koja mu je otkrila da je živa i da živi u Kragujevcu. Bez ikakve sigurnosti da će ga želeti videti, došao je ispred njene kapije, sa istim pogledom punim sećanja, ali sada sa više bora i bez jedne ruke.
Rekao joj je da nije želeo da umre a da je još jednom ne vidi. Između njih nije bilo reči, ni optužbi, ni pitanja. Tišina je govorila sve što treba, a zagrljaj nije bio potreban. Sedeli su dugo, prihvatajući različite živote koje su proživeli, znajući da ih godine menjaju, ali ne i ono što su jedno drugom značili. Važno je bilo samo da su tu, da se gledaju i dišu isti vazduh još jednom.
Danas ona ima porodicu, unuke i svakodnevne obaveze koje ispunjavaju njen život. Edin je sam. Povremeno se čuju, razmene po koju poruku ili staru fotografiju, ali ništa više od toga – ne žele da povrede druge ljude oko sebe. Ne traže novo vreme ni priliku, jer su svesni da ono pripada njihovoj prošlosti. Međutim, u njenom srcu ostalo je jedno nepromenjeno osećanje – nikada nije volela nikoga kao Edina. Niko nije mogao da je pogleda onim istim pogledom punim nežnosti, poštovanja i tihe tuge.
Ponekad, kad ostane sama, nasmeje se ne zbog tuge, već iz zahvalnosti. Zahvalnosti što je takva ljubav postojala. Jer neke ljubavi, iako život ne dozvoli da traju, nikada ne umiru. One ostaju da nas podsete da smo nekada bili voljeni iskreno, duboko i zauvek.