Čak ni blistavo mediteransko sunce nije moglo da joj popravi raspoloženje. Nestrpljivim pokretom ruke Ornela je sklonila s čela pramen sjajne crne kose zavalivši se u kožno sedište limuzine. Prošla je čitava nedelja dana, a njoj su pred očima i dalje iskrsavala sečanja na onu strašnu noć, na uzajamna prebacivanja i optužbe, jer je otkrivena jedna strašna porodična tajna…
Da se bar sve to nije desilo na blistavom dobrotvornom balu Ročesterovih, gde su se sjatili svi relevantni svetski mediji da se ni slučajno ne propusti neki detalj!
Ornela je s mukom sklopila oči. Paparaci sigurno nisu mogli da poveruju u njenu sreću, pre svega zato što je na prošlogodišnjem balu i sebe i sve ostale napravila budalama pred arogantnim Špancem Rikardom Fernandezom! Iako u to vreme niko nije mogao pretpostaviti da je njen otac umešan u skandal.
A ovoga puta sve je bilo mnogo gore.
Ornela još uvek nije mogla da poveruje u to da su njene sestre bliznakinje pred ostalim posetiocima glasno diskutovale o tome da njihova voljena sestrica Zoe nije pravi izdanak porodice Ročester.
Kad oseti dobar materijal za trač, krvožedna novinarska rulja danima zaposeda ulaz na imanje poznate porodice ne prezajući od uvredljivih naslova i prljavih reči. A to je Ornelu duboko vređalo svaki put kad ih je pročitala.
Porodična tajna! Skandal! Sramota!
Da, Ročesterovi su morali da se bore sa svim tim… i s još mnogo toga. Jer ni bogatstvo ni određeni status u društvu nisu nikakva garancija za imunitet na povredljivost i bol. Samo što taj detalj nije uvek dostupan čitaocima, a tako će uvek biti.
To važi čak i za mene!, pomislila je Ornela smrknuto. I u momentu kad maske padnu i nastane opuštanje, čovek ostaje ranjiv. Prerano je to naučila. Prerano…
Zurila je kroz prozor i, zapravo ništa ne primećujući, razmišljala je o tome kako je preživela poslednje poniženje. Zapravo, kao i uvek…
Naravno, pobegla je. Doduše, ne predaleko od palate Ročesterovih, samo do Londona, gde se zamaskirala ogromnim zatamnjenim naočarima, a u hotelu se prijavila pod izmišljenim imenom u želji da zaleči rane. A onda ju je otac juče nazvao ponudivši joj jedinstvenu priliku, kao izlaz iz samonametnutog izgnanstva.
Međutim, čim je čula očev predlog, javio se i nagoveštaj sumnje. Možda zato što Vilijam, iako joj je biološki otac, nije toliko blizak njenom srcu kao voljeni očuh Ralf? Zatreptala je u pokušaju da zaustavi nadolazeće suze dok je njeno lice poprimilo prkosan izraz, kao što se dešavalo u sličnim prilikama. Nije htela da razmišlja ni o Ralfu ni o prošlosti, jer se tada obavezno javljaju bol, kajanje i druge mučne emocije.
– Kakva je to jedinstvena prilika? – upitala je Vilijama oklevajući.
U pauzi koja je nastala Ornela je razmišljala da li joj se učinilo da je u zvonkom očevom glasu čula i neki čelični međuton.
– Takva kakvu ni u kom slučaju ne bi smela da odbiješ -odgovorio je protežući se. – Zar mi nisi one večeri na balu priznala da ti je ovakav život dosadan?
Znala je da je u momentima slabosti mogla nešto slično da kaže i da mu je možda spomenula svoju glupu usamljenost.
– Zar jesam?
– Jesi, dušo… zašto ne bi iskoristila priliku da se malo odmoriš i da otputuješ? Bila bi to lepa promena. Kako ti zvuči krstarenje po Mediteranu?
