“Skrenula je džip na drugi prašnjavi put.
Pogledom je pratila krivu liniju puta koja je vodila granicom između tetkinog poseda i Medoksovog ranča. Usporila je da bi otvorila prozor. Bilo je neuobičajeno toplo za januar. U vazduhu se osećalo proleće.
S rukom na upravljaču kola, uživala je u laganoj vožnji i pogledu na senke koje su se pružale sa planinskih vrhova, na zelenilo borova.
Kada je sa sedamnaest godina otišla sa tetkinog ranča, mislila je da nigde neće biti srećna. Proteklih šest godina su je promenile. Putujući s ocem s jednog rodea na drugi i nju je zahvatila ista groznica od koje je on bolovao. Rodeo groznica. Ali za razliku od oca, Vivijan se nikada nije potpuno predala tom životu. Nije joj bio u krvi. Sve je češće pomišljala na neki drugi život. Život koji bi predstavljao kuću i porodicu.
Za poslednje dve godine, Vivijan je često čeznula za kućom, ali je morala da nastavi ono što je započela. Prihvatila je izazov i morala je da pobedi. Na kraju je uspela.”
