U današnjem članku, prenosim vam jedinstveno iskustvo posete Ostrogu iz perspektive jedne Beograđanke koja je nedavno imala priliku da poseti ovo sveto mesto.
Iako mnogi ljudi na putu do mora odluče da posete Ostrog, oni koji se odluče da tu i prespavaju su ipak u manjini, zbog vremena, gužve ili same žurbe. Ova priča donosi autentičan uvid u to kako izgleda boravak na Ostrogu, uz prepunu duhovnost i snagu koju to mesto nudi.
- Počela je sa pričom o tome kako je čula mnoge priče o Ostrogu, o tome kako se ne može ići kad god vam se prohte, već samo kad vas Sveti Vasilije pozove. Uverava nas da je to stvarno tako. Nakon više meseci planiranja i dogovaranja, sve je padalo u vodu. Neki put nije bilo dovoljno novca, drugi put karata, treći put loše vreme… Uvek je nešto stajalo na putu. No, onda je, iznenada, usledio poziv u utorak: „Hoćeš li da ideš u petak na Ostrog? Besplatno je, noćimo tamo, krećemo u petak uveče, vraćamo se u nedelju uveče.“ Naravno, odgovor je bio pozitivan! Napokon, sve se poklopilo: novac nije bio potreban, a vikend je bio slobodan.
Noćno putovanje prošlo je brzo, i posle mnogo godina, ponovo je ugledala obrise Ostroških planina. Iako je bilo naporno, dok je vozilo vijugalo kroz krivine, svetinja je sve više dolazila u vidokrug. Na trenutke je čak pomislila da će se desiti nešto loše zbog krivudavih puteva, ali je uveravala sebe i saputnike da ništa neće poći po zlu. Konačno su se uspeli do donjeg manastira posvećenog Presvetoj Trojici, odakle je počela pešačenje do Gornjeg Manastira. Put je bio naporan, strm i pun kamenja, ali uz pomoć prijatelja i istrajnost, uspele su da stignu.
U porti manastira dočekala ih je ogromna gužva, oko 300 ljudi je bilo prisutno. Na kraju su uspele da se smeste i čekaju red za celivanje moštiju. Kolona je napredovala polako, uskim stepeništem, a sunce je pržilo kamenite stene. Iako je osjećala jaku glavobolju, kad su napokon stigli do pećine i poklonila se moštima Svetog Vasilija, glavobolja je iznenada nestala. Bilo je to čudo koje ne može objasniti, ali je sigurna da je to bio znak Svetog Vasilija.
- Nakon večernje molitve, odlučile su da se prošetaju i otkrile koliko su monasi i ljudi koji pomažu u Ostrogu divni i predani. Pružali su svetu vodu, osveštano ulje, i svim vernicima bili na usluzi. Iako su bile umorne, nastavljale su da istražuju i nisu mogle da veruju koliko su bile dirnute i inspirisane time što su tu bile. Dok su čekale da legnu, jedna od saputnica je čekala na ispovest, dok su se druge ponovo vraćale prema pećini.
No, dok su napokon legle, nešto je izazvalo iznenadnu hladnoću. Bilo je to baš pred zoru, kad je iznenada osjetila da joj je monah stajao iznad glave. Nasmešio se, pitao je da li piše pesme. Iako je bila iznenađena, priznala je da piše, što je monah odmah naslutio. Nastavio je sa molitvom, a ona je, dok je gledala u daljinu, ugledala ikonu Svetog Vasilija koja kao da je gledala direktno u nju. Osjećala je unutrašnju snagu i mir, dok su je tišina i noćni zvukovi smirivali.
Nekoliko trenutaka kasnije, iznenadna hladnoća nestala je, a ona je ponovo osjećala toplotu, kao da je ogromna stena koja je čuvala manastir, štitila i nju i sve oko nje. To je bio trenutak unutrašnje spoznaje i dubokog mira. Sa osmehom na licu, ležala je ponovo i pomislila kako se čudna, suva stena, prekriva sa prelepim ljubičicama koje su tu, u planini koja čuva Sveti Vasilije, zaista mogu da donesu i divne, neočekivane darove.