U današnjem članku, upoznaćemo vas sa Smiljom Ševom (87), ženom koja živi u izolaciji u malom selu Drenovac Osredački, smeštenom na granici između Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
Ovaj zabačeni deo sveta, skriven među gustim šumama i planinskim obroncima, postao je Smiljin dom u poslednjim godinama njenog života. Život u ovoj nekoj vrsti zaborava, daleko od svakodnevnih briga sveta, postao je izazov, ali ne i prepreka za njen nepokolebljiv duh.
- Uprkos teškim uslovima, Smilja se ne predaje. Svakodnevni život odvija se u gotovo nemogućim okolnostima, a do nje dolaze samo volonteri Crvenog krsta iz Gračaca, koji prešli granicu više puta, donoseći osnovne životne potrepštine. Ovi hrabri ljudi ne odustaju, iako je put do njenog sela težak i neuredan, često zatrpan stablima i kamenjem, što pristup ovoj zabačenoj lokaciji čini gotovo nemogućim. Ipak, Smilja nije prepuštena sama sebi.
Njena svakodnevica u maloj drvenoj kućici, koja ne poseduje osnovnu infrastrukturu, kao ni struju, izgleda kao relikt prošlih vremena. Ima vodu, ali je koristi s velikom pažnjom, jer zna koliko su resursi dragoceni. O ličnoj higijeni priča kroz šalu, ne dajući mnogo značaja savremenim standardima. “Ni da čuje za presvlačenje i kupanje,” kaže Milka Cvjetković iz Crvenog krsta, koja redovno pomaže Smilji. “Mi probamo da sredimo, a već sutradan sve bude kao ranije”, iskreno dodaje.
I pored svog uzrasta, Smilja ne gubi vedrinu. Njene šale i osmesi ne izostaju, a i dalje se seća vremena kada je bilo mnogo više života u Drenovcu. Iako su se svi ostali stanovnici sela povukli, ona je ostala. Zora, njena komšinica, povremeno je tu, ali kad nje nema, Smilja je jedina duša koja ostaje u ovom zabačenom selu. Smilja nikada ne razmišlja o domu za stare, odbacujući tu opciju sa velikom odlučnošću. “Nekad je ovde bilo lepo i bogato. Sad samo ja i šuma. I to mi je dosta,” rekla je jednom prilikom.
- Za sve one koji joj pomažu, Smilja je oličenje istrajnosti i slobode. Njena odluka da živi sama, daleko od sveta, ali nikada ne odustajući, inspiracija je za mnoge. U srcu prirode, ona je simbol otpornosti. Njene reči, poput “Više me vole ovi iz Crvenog krsta nego moji najrođeniji,” odražavaju njenu zahvalnost prema volonterima, ali i otkrivaju duboku povezanost koju oseća prema onima koji joj donose pomoć.
Takođe, Smilja nije samo žena koja je preživela, ona je postala simbol šumske vile, tajanstvene figure koja je u potpunosti prihvatila svoju sudbinu. “Šta će mi momak? Bolje deda s novcima! Momak bi samo da traži pare,” smeje se, ukazujući na svoj nesvakidašnji smisao za humor. U ovoj izolaciji, njeno srce i dalje kuca za život, uprkos svim teškoćama.
Smilja je postala legenda za sve koji je poznaju. Iako se njena priča čini kao priča o osobi koja je napustila svet, ona zapravo govori o odlučnosti da se živi na svoj način, čak i kada okolnosti deluju nemoguće. Za volontere iz Crvenog krsta, Smilja je mnogo više od osobe kojoj pomažu – ona je dokaz da hrabrosti i upornosti nikad ne manjka, bez obzira na prepreke koje život stavlja pred nas. Ova hrabra žena je otišla toliko daleko da su za nju šuma i tišina postali njeni najbolji prijatelji.
Ona je šumska vila koja je izabrala slobodu, koja nije odustala ni kada je bilo najteže, i koja je, uprkos svim izazovima, ostala snažna. Ova priča nas podseća na to koliko je važno ceniti to što imamo i koliko je snaga volje ključna za preživljavanje, čak i u najizolovanijim kutcima sveta. Smilja, u svojoj izolaciji, nije samo preživela – ona je nastavila živeti punim plućima, sa osmehom na licu i šalom u srcu.