BONUS TEKST
Pre samo nedelju dana, dogodilo mi se nešto što još uvek pokušavam da preradim u sebi. Moja snaha je došla uplakana i sa suzama u očima zamolila me da čuvam svog trogodišnjeg unuka na pet dana. Rekla je da je njena majka ozbiljno obolela i da ona i moj sin moraju odmah da otputuju da budu uz nju. Njene reči i način na koji je molila delovali su toliko iskreno da nisam ni trenutka dvoumila. Naravno da sam pristala – ipak se radi o mom unuku, ali i o mojoj porodici kojoj želim da pomognem kad god mogu.
Prvih dana uživala sam sa svojim unukom. On je mališan pun energije, neiscrpne radoznalosti i smeha, i provodili smo vreme igrajući se, crtajući i šetajući. Bila sam ponosna na sebe što sam mogla da budem tu kada je bilo potrebno i što sam omogućila svom sinu i snahi da se posvete njenoj majci. Međutim, dva dana kasnije desilo se nešto što mi je okrenulo ceo svet naglavačke.
Dok sam listala Facebook, naišla sam na video koji mi je oduzeo dah. Na snimku sam videla svog sina i snahu kako veselo slave godišnjicu braka. Oko njih dvadesetak gostiju, sto pun hrane, smeh, muzika – sve ono što nema nikakve veze sa pričom o bolesnoj majci i hitnom putovanju. Srce mi je zaigralo od ljutnje i bola. Osetila sam se ne samo prevareno, nego i duboko povređeno. Nisam mogla da verujem da su me lagali u lice, koristeći bolest kao izgovor, i to samo da bi mogli da organizuju proslavu bez mog prisustva.
U tom trenutku nisam mogla da kontrolišem emocije. Bes je preuzeo. Spakovala sam unuka, stavila ga u auto i odvezla u najbližu bolnicu. Rekla sam sebi da je rutinski pregled svakako koristan, a i da će mališan na kraju dobiti lizalicu i biti srećan. To je bio moj način da ublažim osećaj krivice zbog toga što sam povukla tako nagli potez.
Kada smo završili pregled, uslikala sam ga u bolničkom hodniku. Fotografiju sam poslala svom sinu i snahi uz poruku: „Samo da znate, mi smo u bolnici!“ Posle toga sam namerno isključila telefon, odlučna da ih pustim da se prže u sopstvenoj brizi.
- Nekoliko sati kasnije, došli su avionom, u žurbi i panici. Moja snaha se tresla dok me je pitala da li je njen sin dobro. Pogledala sam je i osmehnula se. Rekla sam da je dete savršeno dobro, ali sam im jasno stavila do znanja da više neću tolerisati laži. U tom trenutku, moj bes je dobio olakšanje – osećala sam da sam uspela da joj vratim istom merom. Ona je slagala mene, ja sam slagala nju.
Naravno, u narednim danima sam počela da preispitujem svoj postupak. Možda sam otišla predaleko. Možda sam unuka, iako je bio bezbedan, uvukla u igru odraslih gde mu nije mesto. Ali s druge strane, osećaj izdaje bio je toliki da nisam videla drugi način da im stavim do znanja koliko su pogrešili.
Uvek sam verovala da je u porodici najvažnije poverenje. Kada ti sin i snaha kažu da je u pitanju bolest i nečija ugroženost, to je nešto što se ne dovodi u pitanje. Takva vrsta laži nije sitnica, nije bezazlena. Ona ostavlja gorak trag jer pokazuje da me ne poštuju dovoljno da bi mi rekli istinu. Da su rekli da žele nekoliko dana slobode, ili da planiraju intimnu proslavu, možda bih bila povređena, ali bih makar znala da nisam prevarena. Ovako, ostaje pitanje: ako su spremni da izmisle bolest, šta će biti sledeći put?
Možda će neki reći da sam pogrešila, da sam previše stroga, da sam mogla razgovorom da rešim problem. Ali ponekad reči nisu dovoljne. Htela sam da osete na svojoj koži ono što su učinili meni – da iskuse strah, brigu i nemoć. Htela sam da razumeju da lagati o tako ozbiljnim stvarima nije samo sitna obmana, nego udarac u samo srce poverenja.
Na kraju, osećam se i zadovoljno i zbunjeno. Zadovoljno jer sam pokazala da neću dozvoliti da se sa mnom postupa kao s nekim naivnim detetom. Zbunjeno jer se pitam da li sam time ugrozila odnose u porodici. Jedno znam – od sada ću drugačije gledati na svog sina i snahu. Poverenje koje je jednom izgubljeno teško se vraća, a njihov čin me naučio da ponekad ni porodica nije sigurno utočište od laži.
Jesam li pogrešila Možda. Ali jedno je sigurno – njihova izdaja bila je veća od mog gneva.