Prolog
– Molim te! Ela je ovo čula nebrojeno puta u životu, ali ovoga puta ostaće joj duboko u sećanju.
– Molim te, Ela, ne idi. Neodlučno je stajala na šalteru na međunarodnog aerodromu u Sidneju. S kartom i pasošem u ruci, gledala je u majčine tužne tamno-smeđe oči, baš kakve su i Eline.
Da li zaista može da ostavi ovu nežnu ženu da sama izlazi na kraj sa svojim suprugom? Ali kako je Ela mogla da ostane posle svega što se desilo s njenim ocem?
– Ovde imaš lep dom… – pokušavala je da je nagovori majka.
– Ne! – nije smela dopustiti sebi da bude slaba. – Kupila sam stan zato što sam verovala da ćeš ga konačno napustiti i preseliti se kod mene. A ipak si ostala slaba.
– Jednostavno ne mogu.
– Koješta! – grubo je uzvratila Ela – Pomagala sam ti koliko god sam mogla, a još uvek se ne usuđuješ da ga napustiš.
– On je moj muž…
-A ja sam ti kćerka – u Elinim očima plamteo je potisnuti bes. -Udario me je, mama!
-Zato što si ga izazivala i razljutila, a nagovarala si mene da ga napustim.
lako je Elina majka Sicilijanka već trideset godina bila udata za Australijanca, njen engleski bio je poprilično loš. Ela je znala da bi o ovoj temi mogla diskutovad satima, ali to ničemu ne bi vodilo. Osim toga, nije imala vremena. Zato je odlučila da kaže ono što je naumila i da pruži svojoj majci poslednju šansu.
– Pođi sa mnom – pružila joj je kartu, koju je krišom kupila.
– Molim? Ja…
– Ponela sam i tvoj pasoš – Ela ga je izvukla iz tašne u nadi da će majka shvatiti koliko je ozbiljna.
– Pođi sa mnom na Siciliju. Sestre će te dočekati raširenih ruku. Mogla bi da započneš novi život.
Ela je videla da se njena majka bori sa sobom. Gabrijeli je domovina užasno nedostajala i stalno je nostalgično pričala o svojim sestrama. Kad bi skupila hrabrost da se razvede, Ela bi joj pomogla da se osamostali.
– Ne… Ne mogu.
– Žao mi je, mama, ali ja moram da pođem.
– Srećan ti put.
– Ne idem na odmor – želela je da njena majka konačno shvati koliko je situacija ozbiljna i da ona neće biti odsutna samo nekoliko nedelja. -Odlazim da nađem posao u Evropi.
– Ali rekla si da želiš da vidiš Siciliju.
– Hoću, ako budem imala vremena – Ela pojma nije imala kuda će je put odvesti. – Planirala sam da pođem s tobom, prvo bismo otišle na Siciliju, ali sad… Verovatno ću za početak ostati u Rimu.
– Ako odeš na Siciliju, pozdravi tetke – rekla je Gabrijela hladno.
– Reci im…
– Ne očekuješ valjda da lažem i da im pričam o tvom divnom životu u Australiji?
– Zašto mi to radiš? – uvređeno je upitala Gabrijela.
Možda sam joj sličnija nego što bih volela, pomislila je Ela. Zašto ti meni to uvek radiš, mama? Zašto se nisi pobunila kad si videla da me je rođeni otac udario? Zašto nemaš hrabrosti da sve to ostaviš iza sebe?
Naravno da nije to izgovorila naglas. Odavno je naučila da krije osećanja, čak i pred rođenom majkom.
– Moram da idem – gledala ju je, još uvek u nadi da će se predomisliti. – Mama – pokušala je poslednji put – hajde sa mnom….
– Drago moje dete – rasplakala se Gabrijela, ali nije promenila mišljenje.
Od tog nesrećnog dana pre dva meseca Ela više nije imala snage da plače. Snažno je zagrilala majku, pa se ukrcala u avion. Pogledavši prazno mesto pored sebe, pokušala je da potisne osećaj krivice. Ipak, duboko u sebi znala je da ništa više nije mogla učiniti.
Tokom dvadeset sedam svojih godina Ela je najveći deo vremena provela spašavajući majku od razjarenog oca To je uticalo i na izbor njenog zanimanja. Da bi se što pre osamostalila, Ela je zapostavila lične ambicije u vezi sa studijama.
Marljivo je radila kao pomoćnik u različitim branšama da bi na kraju postala privatna sekretarica jednog političara. Dve godine radila je u Kanebri dok nije prikupila dovoljno novca da kupi stan u blizini Sidneja. U nadi da će se majka doseliti s njom, pristala je i na slabije plaćen posao, da bi na kraju shvatila da je sav trud bio uzaludan.
Nije mogla da pomogne svojoj majci. Ne protiv njene volje.
