Odmah dolazim u bolnicu!
– Gospođo Gambini! – doktor ju je sprečio da prekine vezu.
– Trebalo bi nešto da znate.
Stegla je slušalicu svom snagom i zadržala dah. – Da…?
– Već sam vas upozorio da su, nakon onakvog udarca u glavu, kakav je preživeo vaš suprug, moguće neke posledice. Njegovo komatozno stanje nas je onemogućilo da bilo šta predvidimo. Srećom, odmah po njegovom buđenju iz kome utvrdili smo da su mu sve motorne funkcije očuvane. Čak smo i razgovarali sa njim.
Međutim…
– Međutim? – Teri je podstakla doktora da nastavi, iako joj je čitavo biće bilo prožeto panikom.
– Vaš suprug ima teži oblik amnezije, gospođo Gambini – poverio joj je doktor saosećajno. – Ne zna ko je, odakle je, kako je dospeo u bolnicu. Zbog svega toga je prilično zbunjen i uznemiren. Bili smo prinuđeni da mu damo jake sedative, kako bi se umirio.
– Oh… – Teri je ispustila bolni jecaj. Imala je potrebu da vrisne na sav glas, da razbije telefon o zid, da zaplače kao dete. Umesto svega toga, snažno je zatvorila oči i stegla zube, suzbijajući u sebi tugu i osećaj nemoći. – Doktore Frejzer… Imam dosta pitanja za vas, u vezi Aleksovog stanja.
Nadam se da ćete još neko vreme biti u bolnici, kako bi mi dali odgovore. Ja ću odmah krenuti ka vama.
– Biću još dugo u bolnici, gospođo Gambini, nema potrebe da žurite. Vaš suprug trenutno spava, a i vama je potreban odmor.
– Želim da budem pored Aleksa kada se sledeći put probudi – izjavila je Teri neumoljivo, nakon čega se ugrizla za donju usnu.
– Da li ste… Da li ste mu rekli za mene?
– Hteo sam, međutim, vaš suprug je ispoljio kritičan stepen rastrojstva i odmah smo morali da ga umirimo tabletama. Ubrzo je zaspao, tako da još uvek nije upoznat sa činjenicom da ima suprugu.
– Nešto ću vas zamoliti, doktore Frejzer…
– Da?
– Prepustite meni da mu se predstavim. To napominjem za slučaj da se Aleks probudi pre mog dolaska u bolnicu.
