Pojava Nikolasa Alvertisa. u kući njegovog oca Georgisa. izazivala je uzbuđenje među pripadnicama ženskog dela mnogobrojne posluge. One bi zatre perile već na prepoznatljiv zvuk motora njegovog crnog .poršea’, a potom bi se utrkivale koja će da mu otvori vrata ili da mu se. iz nepostojećih razloga, nađe na putu. Potpuno nesvestan utiska kojeg izaziva. Nikolas bi ih nehajno pozdravljao u prolazu, i potom odlazio da potraži svoje roditelje i sestru.
Nikolas Alvertis je izazivao pažnju pripadnica lepšeg pola gde god bi se pojavio. Izgledao je vanserijski dobro, po telesnim karakteristikama se nimalo nije uklapao u očekivani opis jednog Grka. Bio je visok, za razliku od većine svojih zemljaka, vitak i umereno mišićav. Njegov nos je bio prav. bez oštrih linija po kojima se Grci lako prepoznaju među drugim narodima. Ten mu je bio beloput. po čemu se takođe razlikovao od svojih sunarodnika. Podsećao je na njih tek po intenzivno crnoj kosi. i crnim očima, pravim ukrasima svog lepog lica.
Standardno užurban i sa neprolaznim problemom oskudice vremena. Nikolas je gotovo trćećim korakom prešao put od ulaznih, do vrata radnog kabineta svog oca. Pokucao je na njih. a potom ih i otvorio, bez čekanja na odgovor.
– Zdravo, oče! – pozdravio je oca sa širokim osmehom na licu. prišao mu i rukovao se sa njim.
Georgis Alvertis je. za razliku od svog sina. bio muškarac srednje visine i sitne građe. Njegova nekada crna kosa je sada bila sasvim prošarana sedim vlasima, dok je po obliku i boji neobično živih očiju, već na prvi pogled bilo jasno od koga je Nikolas nasledio svoje upadljivo lepe oči. Georgis je imao 65 godina, ali je uspeo da zadrži vitalnost tela, kao i dostojanstveno držanje nekadašnjeg visokog državnog diplomate.
– Sedi. Nik, molim te – otac mu je pokazao rukom na kožnu fotelju impre sivnih dimenzija, koja se nalazila nasuprot masivnog radnog stola. – Hvala ti što si odmah odgovorio na moj poziv. Nadam se da imaš malo vremena za mene.
LJUBAVNI ROMAN – Apolonov potomak