Sara Votson je uhvatila veliku mesinganu kvaku i na trenutak zaustavila dah. »Neću ispuštati stvari, zveckati nakitom i bludeti mislima«, pomislila je gotovo samouvereno dok je otvarala masivna vrata. Raširila je što je mogla više svoje već dovoljno velike i otvorene oči ne bi li jednim pogledom upila u sebe prostoriju o kojoj je do tada samo maštala.
– Gospođice Votson, drago mi je što vas vidim.
Soba je bila zamračena i puna dima. Sara je prepoznala glas doktora Ričarda Brauna, ali nije bila sasvim sigurna odakle dolazi.
– Volela bih da đelim vaše oduševljenje – široko se osmehnula. – Ja vas ne vidim.
– Današnje devojke vole previše svetla – starac je ustao iz duboke kožne fotelje i pošao ka Sari.
– Naša generacija još uvek voli prisniju atmosferu za intimne razgovore. Za sada smo troje naspram jednog.
– Mislila sam da je ovo poslovni razgovor? – prihvatila je ruku dr Brauna, a potom pogledala preko njegovog ramena. Primetila je dr Foresta i Evgeniju Rostovu, svoje profesore sa fakulteta.
– Naši poslovni razgovori su po pravilu intimni – starac ju je poveo do velike fotelje i gotovo ugurao u nju. – Nadam se da poznajete sve prisutne.
Klimnula je glavom i stidljivo se osmehnula. Mada je prošlo skoro deset godina od kada je diplomirala, još uvek se nije osećala udobno u prostoriji punoj profesora.
– Poznajem – rekla je hrapavim glasom posle kraće pauze. -Tek sada sam zbunjena.
– Zašto? – Evgenija je izvila svoje tanke i veštački crne obrve.
