Fiona je znala da je njena majka poslušala njen savet da ničim ne upada u oči. Nije htela da dozvoli da mediji saznaju da se tu nalazi sin Alistera Stjuarta. Nije htela da joj mediji naprave, ne po prvi put, haos kakav umeju od savršenog života koji je ona gradila godinama za sebe i svoga sina.
Deo za ambulantna kola, skoro kilometar dalje od startnih pozicija, bio je pun prikolica, šatora, gledalaca i zvaničnika. Helikopter, iz koga je trebalo da se snimi čitav dogadaj, nadletao je taj prostor sve vreme, praveći zaglušujuću buku, ali se ipak odozdo mogao čuti i zvuk automobila i ljudski glasovi.
Kvalifikaciona zagrevanja su se završila, i glavni događaj je trebalo da počne kad svi automobili pojure okomitim stazama punim krivina, od kojih su neke bile oštre poput igle, sa samo nekoliko metalnih ograda sa strane duž dvanaest kilometara. Tim koji bude imao
najbolje vreme će pobediti, i već se u vazduhu moglo osetiti kako iščekivanje raste.
Čak je i Fiona mogla to da oseti. Poput neke hladnoće, napetost je ulazila u nju. Zvuk motora i uzbuđenje u povicima i smehu. Uzdasi puni divljenja ili straha koje su ispuštali dok su gledali kako se vozila testiraju do granica izdržljivosti pred glavnu trku.
Miris goriva i prašina koju su vozila podizala dok su jurila okolo. Sljašteće boje automobila i logoi sponzora, koji su se slagali, ili često bili isti kao i kombinezoni i kacige vozača. Svaki od ovih vozača u daljini bi mogao biti Al, i Fiona oseti kratak, prožimajući bol kad joj se od nekog nepoznatog lica koje se koncentrisalo i odsutno prolazilo pored ambulantnih kola, učini da vidi poznat osmeh.
Hvala Bogu, ipak joj čula postadoše imuna na slične nadražaje posle sat vremena i mogla je malo da se opusti, čak i da uživa.
– To se zove doskok – objašnjavala je Sejnu, pokazujući ka brdu gde se videlo kako iz provalije avionom vade neki automobil i pokušavaju da ga vrate na stazu. – Malo volan cimnu u vazduhu kako bi doskočili točak po točak i time ublažili doskok.
To si i sama radila!
– Samo jednom, i to mi je bilo dovoljno. Alovi roditelji su imali veliko imanje u Engleskoj i tamo smo imaii poligon za vežbanje.
– Uh, čoveče!
– Tata mu je bio fanatik za „vorberdsima”, imao je kolekciju aviona iz Drugog svetskog rata, čak i svoj poligon za spuštanje aviona.
Bogami, avanturistička porodica.
– Previše avanture, ako mene pitaš. Roditelji su mu poginuli u avionskoj nesreći godinu dana pre nego što je Al imao udes. Novi „spitfajer”, ili nešto slično, samo što je postao deo njegove kolekcije, pokvario se prilikom prve probe.
– Sačuvaj Bože! Ćela porodica se upropastila baveći se avanturističkim sportovima.
– Skoro da je tako. Al je imao brata koji je bio deset godina mladi, i bio crna ovca u familiji, verujem. Išao je u medicinsku školu. Ipak, i on je imao tih gena, jer se i on pridružio Doktorima bez granica ne zadugo pošto su mu roditelji poginuli, i od sahrane ga nisam ni videla ni čula, što je veoma tužno, jer bi Sem zaista voleo da ima
pravog strica. Šejn svakako da nije čuo tugu u Fioninom glasu, jer je naglo udahnuo, primetivši novi oblak prašine kako zaklanja automobil koji je ipak krenuo nizbrdo. – Taj se momak ipak kreće!
Mora da je jedan od poslednjih učesnika. Zna on kakvo je prolazno vreme.
Ako omaši, nek mu je Bog u pomoći.
– Mi ćemo požuriti, ali ako se budemo peli uz planinu, ti mu, drugar, daj po gasu.
Kola su se sve bliže približavala i zvuk motora je postajao jači. Još jedan pogled na dva namrgođena lica. Još jedan oblak prašine i onda…
Onda se desio taj trenutak sleđenosti u vremenu i prostoru koji diktira iskonski strah, kad šu kola promašila da skrenu gde treba, već nastavljaju da se klizaju velikom brzinom kroz ogradu, koja ne uspeva da spreči veliki, sad već leteći, objekat koji uleće pravo medu posmatrače.
Vozač je zasigurno probao da izbegne nesreću i skrene vozilo. Možda je toliko jako okrenuo volan da se zbog toga vozilo skroz okrenulo oko svoje ose. Ljudi su vrištali, pokušavali da se nekako sklone s puta bacajući se u stranu, ali neke je vozilo zakačilo i bacalo daleko od njegove putanje.
Finale se dogodilo samo nekoliko sekundi nakon početka, kad se automobil zaustavio, udarivši u prikolicu gde se prodavala brza hrana i sladoled. Crni dim, a onda i zloslutni plamen pokulja s mesta sudara.
Fiona je pokušala da se sabere od silnog straha koji je paralisao njen praktični um. Ona je bila po rangu stariji medicinski radnik i trebalo je da se ponaša u skladu sa obukom za ovakve nesreće s mnnogo žrtava koju je položila. Zgrabila je portabl radio koji je visio iza sedišta vozača i fluorescentnu jaknu s drške iza radija, pa je krenula ka grupi zanemelih zvaničnika trke istog trenutka kad se auto definitivno zaustavio u svom paklenom pohodu uništenja.
