Vozdviženje časnog Krsta, poznat i kao jesenji Krstovdan, jedan je od značajnih praznika u hrišćanskoj tradiciji. Njegovo obeležavanje potiče još iz vremena cara Konstantina, koji je uzdigao krst u Rimu kao znak zahvalnosti Bogu posle pobede nad carem Maksencijem.
Ovim činom proslavljena je pobeda hrišćanstva nad paganstvom i povratak vere u jednog pravog Boga. Praznik ne podseća samo na istorijski događaj, već i na duboku simboliku duhovnog preobražaja, važnost krštenja i postojanosti u veri.
U pravoslavnoj crkvi ovaj praznik zauzima posebno mesto, a u narodu je poznat i kao krsna slava mnogih porodica. On u sebi nosi dve ključne uspomene povezane sa časnim Krstom Hristovim – prvo, njegovo pronalaženje na Golgoti, i drugo, njegovo vraćanje iz Persije u Jerusalim.
- Prema predanju, sveta carica Jelena, majka cara Konstantina, želela je da pronađe krst na kome je Isus bio razapet. Obišla je Svetu Zemlju i uz pomoć jednog starca, Jevrejina po imenu Juda, otkrila je da se krst nalazi zakopan ispod hrama posvećenog boginji Veneri. Taj hram bio je podignut na samoj Golgoti po naređenju cara Hadrijana. Carica je naredila da se hram sruši, a kada su počeli da kopaju, pronađena su tri krsta. Ipak, nije bilo jasno koji od njih je pravi.
U tom trenutku ulogu je preuzeo patrijarh Makarije, koji je bio u pratnji carice. Da bi utvrdio koji je krst Hristov, doneo je telo pokojnika i redom stavljao svaki krst na njega. Prva dva nisu izazvala nikakvu promenu, ali kada je treći krst položen na pokojnika, on je ustao živ. To je bio dokaz da je upravo taj krst bio časni i životvorni Krst Hristov. Da bi se potvrdilo čudo, isti krst stavljen je i na jednu teško bolesnu ženu, a ona je odmah ozdravila. Patrijarh je tada podigao krst visoko, da ga narod vidi, a okupljeni vernici su sa suzama pevali „Gospode pomiluj“. Carica Jelena je kasnije načinila srebrni kovčeg u koji je položila krst, čuvajući ga kao najveću svetinju.
Kasnija istorija donela je nove teškoće. Persijski car Hozroje osvojio je Jerusalim i odneo časni krst u svoju zemlju, gde je ostao punih četrnaest godina. Godine 628. car Iraklije uspeo je da porazi Persijance i sa velikom svečanošću vrati krst u Jerusalim. Ušao je u grad noseći krst na svojim leđima, ali je odjednom stao i nije mogao dalje. Tada je patrijarh Zaharije imao viđenje anđela koji je pokazao da car, odeven u raskošne carske haljine, ne može ići putem kojim je Isus nekada išao ponižen i bos. Kada je to čuo, car je skinuo svoja odela, obuo se skromno i bosonog poneo krst sve do Golgote, gde ga je položio u hram Vaskrsenja, na radost svih hrišćana.
- Praznik je povezan i sa narodnim verovanjima. Smatra se da ljudi rođeni na jesenji Krstovdan na svojim plećima nose senku časnog krsta, pa su zato pred Bogom posebno odgovorni za svoje postupke i dela. Ovo verovanje naglašava težinu i svetost dana i daje mu dodatnu simboliku u narodnoj svesti.
Sa Krstovdanom su povezani i brojni običaji. Dok se za mnoge druge praznike u narodu veruje da tada ne treba obavljati poslove poput čišćenja kuće, na Krstovdan je obrnuto. Upravo na taj dan preporučuje se da se dom temeljno sredi i očisti od prašine, jer se smatra da će tako kuća biti spremna za dolazak zime. Ukoliko se to ne učini, veruje se da će tokom cele godine sve ići naopako i da domaćinstvo neće imati napretka.
Još jedan važan običaj vezan je za post. Na Krstovdan se strogo posti, i to takozvano suhojedenje, što znači konzumiranje hrane biljnog porekla bez ikakve termičke obrade. Samo ukoliko praznik padne u dane vikenda, post se razrešava na ulje. U narodu se oduvek isticala važnost ovog posta, pa je i nastala poznata izreka: „Ko se Krstom krsti, za Krstovdan posti.“ Time se naglašava da post nije samo telesno uzdržavanje, već i duhovna disciplina koja podseća vernika na patnje i stradanje Hristovo, ali i na nadu u vaskrsenje.
Krstovdan, dakle, nije samo istorijski spomen na pronalazak i povratak krsta, već i duboko duhovni praznik koji vernicima daje snagu, podseća ih na značaj vere, molitve i posta, ali i na važnost održavanja reda i sklada u sopstvenom domu. On je spoj svetog i svakodnevnog, prožimanje istorije, crkvene tradicije i narodnih običaja.
Ovaj dan, koji u sebi sabira vekove vere i predanja, podseća svakoga da časni Krst nije samo simbol patnje, već i znak pobede i spasenja. Zato jesenji Krstovdan ostaje jedan od onih praznika koji se ne proslavljaju samo liturgijski, već i duboko u srcima vernika, povezujući prošlost, sadašnjost i budućnost hrišćanskog naroda.