Sveti Miron Ahajski bio je hrišćanski svetitelj i sveštenomučenik iz 3. veka, poznat po svojoj istrajnosti u veri i velikom stradanju za Hrista. Rođen je oko 201. godine u oblasti Ahaja, u vreme kada je na prestolu Rimske imperije sedeo car Decije Trajan, vladar poznat po progonima hrišćana.
Život Mirona bio je posvećen veri i služenju narodu, a zbog svoje dobrote, blagosti i hrabrosti ubrzo je stekao poštovanje i ljubav svojih savremenika. Međutim, njegova nepokolebljiva posvećenost hrišćanstvu dovela ga je do mučeničke smrti u gradu Kiziku oko 250. godine.
- Pravoslavna crkva ga i danas poštuje i proslavlja njegovu uspomenu 17. avgusta po julijanskom kalendaru, odnosno 30. avgusta po gregorijanskom kalendaru. Njegov dan predstavlja sećanje na stradalništvo, ali i primer vernicima kako istrajati u veri i u najtežim iskušenjima.
U vreme cara Dekija otpočeo je veliki progon hrišćana širom carstva. Hramovi su zatvarani, liturgije prekidane, a sveštenici i vernici izlagani surovoj torturi. Tako je na sam Božić vojska upala u crkvu gde je Miron služio svetu liturgiju. Pred očima vernika izveli su ga iz hrama i počeli da ga muče, zahtevajući da se odrekne Hrista i pokloni rimskim bogovima. Miron je ostao nepokolebljiv.
Mučenja kojima je bio izložen bila su strašna i nadilazila su granice ljudske izdržljivosti. Najpre su ga spaljivali, ali prema predanju, anđeo Božiji mu se ukazao i zaštitio ga od ognja, pa plamen nije mogao da mu naudi. Kada su mučitelji shvatili da ni vatra ne može da ga slomi, počeli su da mu deru kožu deo po deo. Iako je trpeo bolove koji prevazilaze ljudsku snagu, Sveti Miron nije se odrekao vere. Čak je, prema predanju, u jednom trenutku uzeo komad sopstvene kože i njime udario rimskog sudiju u lice, pokazujući koliko je bio spreman da istraje do kraja. Na kraju, mučitelji su ga odveli u grad Kizik, gde je posečen mačem i tako završio svoj životni put kao mučenik.
Narod ga nikada nije zaboravio. Njegova dobrotoljubljivost i blagost živele su u sećanju hrišćana, a kroz vekove se razvilo uverenje da je Sveti Miron zaštitnik krotkih i nevinih ljudi, onih koji nikome nisu učinili nikakvo zlo. Vernici veruju da se on zauzima kod Boga za one koji mu se mole, i da će svakome ko mu sa iskrenom verom zapali sveću u crkvi pomoći da prevaziđe nevolje i iskušenja. Zbog toga se i danas često priziva u molitvama, posebno u trenucima kada je potrebna snaga za podnošenje teških životnih iskušenja.
Tropar posvećen ovom svetitelju naglašava njegovu veru i istrajnost. U njemu se Miron opisuje kao mučenik koji je kroz stradanje zadobio nepropadljivi venac, jer je, uz Božiju pomoć, pobedio svoje mučitelje i nadvladao drskost demona. Njegov primer postao je izvor nadahnuća za mnoge generacije hrišćana koji su se suočavali s progonima.
- Uz Svetog Mirona, u istom periodu Pravoslavna crkva proslavlja i Svetog mučenika Patrokla. On je bio građanin grada Trikasina, današnjeg Trua u Galiji. Nasledio je veliko imanje od roditelja, ali umesto da živi u raskoši, Patrokle je svoju imovinu koristio da pomaže siromašnima. Svakodnevno je delio milostinju, dok je sam živeo podvižničkim životom, jedući samo jednom dnevno, i to nakon zalaska sunca. Njegova pobožnost i skromnost bile su takve da mu je Bog podario dar isceljenja, pa je postao poznat kao čudotvorac i iscelitelj.
Car Avrelijan, došavši u Galiju, čuo je za Patrokla i naredio da mu ga dovedu. Kada je stao pred cara, Patrokle nije krio svoju veru u Hrista. Otvoreno je ispovedio da veruje u jednog Boga i da mu se klanja. Čak je caru rekao da mu može dati nešto od svojih dobara jer vidi da je „ubog“. Na carevu ljutitu reakciju, objasnio mu je da je zaista siromašan jer poseduje samo prolazna zemaljska blaga, dok nema ono najvažnije – veru i ljubav Hristovu.
Zbog svoje smelosti i nepokolebljivosti, Patrokle je osuđen na smrt. Vojnici su dobili naređenje da ga odvedu do močvarnog područja kraj reke i tamo poseku, a telo ostave u blatu. No, svetac se molio Bogu da njegovo telo ne ostane u nečistom blatu, i po Božijem promislu postao je nevidljiv vojnicima te prenesen na drugu stranu reke. Ipak, nakon dugog traganja, vojnici su ga pronašli i pogubili na suvom mestu. Dva prosjaka, kojima je često davao milostinju, naišli su i prepoznali njegovo telo, pa su ga pobožno sahranili.
Na ovaj način i Sveti Miron Ahajski i Sveti Patrokle postali su svedoci nepokolebljive vere i hrabrosti. Njihove priče, iako stare skoro dva milenijuma, i dalje se prenose, podsećajući vernike da je vera jača od svake sile i da je život u istini, ljubavi i požrtvovanosti uvek vredniji od prolaznog zemaljskog bogatstva.