Ovo je priča o tome kako se jedna pobuna pretvorila u legendu i kako je iz haosa iznikla gotovo zajednica.U današnjem članku donosimo vam jednu nevjerovatno zanimljivu priču,pa pročitajte.
Zamislite samotno ostrvo izgubljeno u prostranstvima Tihog okeana, gde se o stene razbijaju tirkizni talasi, a oko vas ni žive duše osim deset žena koje čine vaše jedino društvo. Iako zvuči kao plod mašte ili neobičan zaplet nekog romana, za Džona Adamsa ovo je bila stvarnost. Njegova sudbina inspirisala je više filmova i priča, ali sve je počelo jednim od najpoznatijih događaja u istoriji pomorstva – pobunom na brodu Baunti.
Nakon što je Britanija izgubila kolonije u Americi, pokušala je da ojača prisustvo u Karibima, posebno na Jamajci i susednim ostrvima, gde su radile hiljade afričkih robova. Ali suočila se s ozbiljnim problemom – zemljište nije bilo pogodno za uzgoj žitarica, a ishrana robova postajala je sve skuplja. U tom trenutku rodila se ideja da se iz Polinezije donese biljka hlebno drvo, koja se lako gaji i čiji plodovi predstavljaju jeftinu alternativu hrani.
- Tako je brod Baunti, pod komandom kapetana Vilijama Blaja, krenuo 1787. godine ka Tahitiju kako bi pokupio sadnice. Stigli su 1788. i posada je zatečena lepotom ostrva, njegovom prirodom i naročito toplinom Tahićanki, koje su se pokazale izuzetno gostoljubivim. U zamenu za sitnice davale su pažnju, ljubav, pa čak i privrženost, što je posadi omogućilo lagodan i hedonistički život.
Uprkos prvobitnim planovima, ostali su tamo gotovo šest meseci. Za to vreme sakupljene su sadnice, ali i uspostavljene duboke veze između mornara i ostrvljanki. Povratak na brod i napuštanje raja bio je za mnoge bolan. I kada je došlo vreme za isplovljavanje, kapetan Blaj se suočio s otporom.
U glavama mornara rasla je dilema – vratiti se u sivu i hladnu Britaniju ili pokušati pronaći novi dom? Mladi oficir Flečer Kristijan bio je taj koji je poveo pobunu 28. aprila 1789. godine. Kapetan i lojalna posada su nasilno iskrcani, dok su pobunjenici preuzeli kontrolu nad brodom. Po povratku na Tahiti, shvatili su da ih čeka izvesno hapšenje. Zato su se odlučili za beg u nepoznato – uzeli su sa sobom nekoliko Tahićana i desetak žena i krenuli ka ostrvu Pitkern, tada neoznačenom na pomorskim kartama.
Ostrvo je bilo idealno – nenaseljeno, s blagom klimom i plodnim zemljištem. Prva zajednica brzo je formirana. Ali idila nije potrajala. Mornari su sebi prisvojili žene, a Tahićanske muškarce tretirali kao radnu snagu. Nesklad u odnosima bio je očigledan: više muškaraca nego žena, osećaj dominacije i nepravde stvorili su tenziju.
- Situacija je eskalirala kada je jedan od mornara, Mekoj, počeo da pravi alkohol i postao nasilan. Tevarua, jedna od žena, izvršila je samoubistvo nakon brutalnog prebijanja. Ubrzo su izbile borbe – Tahićani su se osvetili i ubili pet Engleza, uključujući Kristijana. Ali nisu dugo poživeli – preživeli pobunjenici su ih brzo eliminisali.
Na kraju su ostala samo četvorica: Mekoj, Jang, Kvintal i Adams. Prvi se obesio, drugi umro od bolesti, treći je ubijen zbog ludila. Ostao je samo Džon Adams – poslednji pobunjenik.
Sa deset žena i brojnom decom, Adams je izgradio novu zajednicu. Okrenuo se veri i Bibliji, stvorivši model hrišćanske zajednice. Postao je učitelj, vođa i moralni stub ostrva. Godine su prolazile, a njegovi potomci rasli, učili i razvijali svoju malu civilizaciju.
Godine 1808, ostrvo je ponovo otkriveno od strane američkog broda. Adams je dobio amnestiju, jer nije bilo nikoga da ga svedoči protiv. Godine 1825. se zvanično oženio Teio, ženom s kojom je već imao sina Džordža.
Kapetan Frederik Biči, koji je posetio ostrvo iste godine, bio je zadivljen zatečenim – skladno društvo, vođeno mudrim starcem. Bivši buntovnici više nisu izgledali kao zločinci, već kao osnivači jednog skoro utopijskog društva.
Na ostrvu su živeli potomci pobunjenika, njihovi sinovi, unuci, žene i unučići. Od nekadašnjih ratnika ostao je samo Adams, koji je, do smrti, obrazovao i brinuo se za sve.
Njegova kuća i grob su danas istorijski spomenici. Grad na ostrvu nosi ime Adamstaun. Pitkern je poslednja britanska kolonija u Pacifiku, sa svega pedesetak stanovnika. Iako je gotovo zaboravljeno, ostrvo i dalje živi – tiho i uporno, kao svedočanstvo jedne pobune, jednog vođe i naroda koji je preživeo.