Svake nedelje mama pošalje istu poruku u porodičnoj Viber grupi:
„Ručak u 6. Ponesite posude.“
To je naš mali ritual — nedelja je rezervisana za nju, njenu kuću i njen sto oko kog se svi okupljamo.
Zato me je te nedelje jutarnja poruka iznenadila:
Bez objašnjenja, bez smajlija, bez njenog uobičajenog „volim vas“.
U početku sam mislila da se šali, ali kada nisam dobila odgovor, počela sam da brinem. Moj brat je napisao da je zvao i da se mama ne javlja. Pokušala sam i ja — ali se poziv odmah prekinuo.
Dogovorili smo se da odemo do nje. Brat je već bio na putu, a ja sam ubrzo krenula za njim.
Kada sam stigla, primetila sam da su roletne spuštene, što mama retko radi. Pozvonila sam, pokucala, ali nije bilo odgovora. Ipak, znala sam da je kod kuće — sve je bilo na svom mestu, kao da je samo nakratko otišla u drugu sobu.
Otključala sam ulazna vrata rezervnim ključem koji mi je ranije dala.
„Mama“ pozvala sam tiho.
Kuća je bila mirna. U dnevnoj sobi sam je pronašla, sedeći na podu okružena starim fotografijama, albumima i uspomenama. Držala je jednu sliku u rukama i bila vidno potresena.
Brat je ušao za mnom i prišao joj. Pitao je šta se dogodilo.
Nakon kratke pauze, mama je nežno rekla:
Pružila nam je telefon. Pokazala je poruke iz druge grupe, poslate njenim bivšim koleginicama ranog jutra:
„Nedostaje mi porodica. Volela bih da češće dolaze.“
Neke od njih odgovarale su o svojim iskustvima usamljenosti, a te reči su je uznemirile više nego što je želela da prizna.
„Počela sam da razmišljam… šta ako se i vama jednog dana desi da ne možete da dođete? Samo sam se uplašila“, rekla je.
Zagrlili smo je i rekli da nam može uvek reći kada se oseća zabrinuto. Porodica je tu baš zbog takvih trenutaka — da osetimo da nismo sami.
Te nedelje nismo sedeli za stolom kao obično. Ostali smo tu, na podu dnevne sobe, okruženi starim fotografijama i uspomenama. Brat je naručio ručak, ja sam pripremila sto, a mama se polako smirila i vratila u svoje uobičajeno raspoloženje.
Na odlasku je rekla, kroz osmeh:
„Sledeće nedelje — ručak u 6. Ponesite dodatne posude.“
Neke tradicije ne postoje bez razloga.
Ponekad nam samo jedan nesporazum, jedna poruka ili jedan trenutak ranjivosti pokažu koliko nam je važno da budemo tu jedni za druge — i koliko često to zaboravimo da kažemo.