Dariju je majka, još od preudaje, neprimetno, ali uporno gurala na marginu – kao da je dete iz prethodnog života koje podseća na nešto što želi da zaboravi
Darija je odrastala u istoj kući sa polubraćom i polusestrama, ali nikada nije osećala da pripada. Dok su oni dobijali novu garderobu, letovanja i pažnju, njoj su pripadale obaveze i osećaj da je višak. Iako je bila poslušna, vredna i nenametljiva, nikada nije dobila ono što joj je najviše nedostajalo – osećaj da je voljena isto kao i ostali.
Nikada nisam imala veliku potrebu da budem mezimica. Nisam očekivala poklone, putovanja, ni skupu garderobu. Želela sam samo jedno – da budem voljena jednako. Da bar u očima majke imam isto mesto koje imaju i druga deca. Umesto toga, sa preudajom, kao da je preko nas dve – mene i sestre – prešla crta. Mi smo postale teret prošlosti, a „novi život“ joj je bio važniji od svega što smo zajedno prošle.
Majka je decu iz drugog braka vodila na more, slala ih na ekskurzije, kupovala im sve što požele. Njima su pripadali porodični ručkovi, letovanja, nova garderoba i osmesi puni ponosa. A nas je slala da beremo maline kod rođaka na selu. Bile smo deca, ali smo morale da naučimo kako se zarađuje hleb, dok su se drugi smejali iz plićaka.
Nisam joj zamerila tada. Govorila sam sebi da su teške okolnosti, da se bori kako zna i ume. Ćutala sam i kada je kuću, koju su moj otac i deda gradili ciglu po ciglu, prodala. Rekla je da mora da pomogne „mališanima“, kako ih je zvala – decu iz novog braka. A nas dve je ispratila iz tog doma sa torbom u ruci i rečima:
„Ti i sestra ste snalažljive, vama ne treba moja pomoć.“
To je bila rečenica koja me dotukla. Sve bih joj oprostila – i nepravdu, i podeljenu ljubav, i gladne večeri. Ali to… to priznanje da nas svesno ostavlja, da svesno bira druge, da nas ne vidi kao ranjive, da ne misli da i nama treba majka – to boli i danas.
Godinama kasnije, kad su se drugi okrenuli od nje, kada je ostala sama i bez svega, došla je da traži pomoć. Pogledala me je u oči i rekla:
„Da mi nije vas dve, umrla bih od gladi.“
A ja sam se samo nasmešila. Ne od radosti, nego od tuge. Jer i tada, i sad – ljubav traži tamo gde je nije posijala. I da, pomagale smo joj. Nismo postale ogorčene, ali nikada više nismo bile ćerke koje su verovale da se ljubav podrazumeva.
Majčinstvo nije samo rađanje – to je izbor koji se potvrđuje svakog dana. A nas dve, i dalje snalažljive, naučile smo da sve možemo bez nje – osim da zaboravimo.