Lik piše kako je godinama mislio da mu je stariji brat totalni gubitnik.
Živio je sam, nije imao djevojku, stalno je radio neke čudne poslove, nikad se nešto nije hvalio, nikad pričao o sebi.
Porodica ga je često zezala:
“Opet mijenjaš posao?”
“Kad ćeš se već srediti?”
On se samo smijao i govorio: “Sve je okej.”
Autor priče, mlađi brat, priznaje da ga je i on sam često ismijavao, nekad i pred društvom.
I onda je jednog dana… brat poginuo u saobraćajnoj nesreći.
Kad su došli po njegove stvari, porodica je našla kutiju u ormaru. U njoj – zahvalnice, medalje, zahvalni mailovi i pisma od roditelja djece iz lokalnog skloništa.
Ispostavilo se da je godinama potajno volontirao, kupovao djeci patike, plaćao školske užine, vozio ih na treninge, vodio ih na terapije, sve bez da je ikome išta rekao.
Radio je sve te “čudne poslove” samo da bi imao više fleksibilnog vremena da pomaže njima.
Na jednoj od ceduljica, dječak je napisao:
“Da nije bilo tebe, ne bih nikad znao kako izgleda kad te neko voli.”
Mlađi brat kaže da se raspao kad je to pročitao.
Cijeli život je mislio da je on uspješan, a brat “propao”… sve dok nije shvatio da je zapravo brat bio najbolji čovjek u porodici.
Na kraju je napisao:
“Samo bih volio da sam mu jednom rekao da sam ponosan na njega.”