Upoznala sam svoju usvojiteljicu kad sam imala 12 godina. Iskreno, samo sam se pretvarala da je volim kako bih izašla iz sirotišta. Ona mi je dala sve, a ja joj se nikad nisam stvarno zahvalila za to. Umrla je prije godinu dana.
Na njenoj sahrani neki stranac mi je pružio porculansku figuricu i rekao: „Željela je da ovo bude tvoje.“ Bila sam ljuta, ni sama nisam znala zašto, i na kraju sam je razbila. Tada sam primijetila mali smotani papirić unutra. Na njemu je bilo puno brojeva, njenim rukopisom, sa riječju „LOZINKA“ ispod.
Onda me pogodilo: jednom je spomenula bankovni račun, ali nikad nisam obraćala pažnju. Ispostavilo se da je godinama štedjela novac. Ali postoji jedan uslov. Do tog novca mogu doći samo ako postanem hraniteljica. To je jasno navedeno u testamentu. Mislim da je to bio njen način da me natjera da nastavim ono što je ona započela. A iskreno, jedino čega se bojim jeste pomisao da će me neko dijete koje primim tretirati isto onako kako sam ja tretirala nju.