Srpska pravoslavna crkva i vernici danas se sa posebnim poštovanjem prisećaju Svete mučenice Ariadne, ranohrišćanske svetiteljke koja je živela u 2. veku, u vreme vladavine cara Hadrijana.
Ona se u narodnoj tradiciji poštuje kao zaštitnica potlačenih i ugnjetavanih, onih kojima je u životu naneta nepravda i koji traže utehu i duhovnu snagu da istraju u veri. Predanje govori da oni koji joj se obrate u molitvi na ovaj dan mogu pronaći mir i olakšanje u svojoj nevolji.
O životu ove svetiteljke sačuvale su se brojne legende. Ariadna je, prema kazivanjima, od rane mladosti bila robinja u domu jednog bogatog vlastelina. Za razliku od većine robova koji su pripadali njegovom domaćinstvu, Ariadna je bila hrišćanka i istrajno je čuvala veru u Hrista. U to doba hrišćanstvo je bilo progonjeno, a od robova se posebno zahtevala poslušnost i u pogledu vere.
- Priča kaže da je u trenutku kada se vlastelinu rodio sin, on odlučio da proslavi taj događaj velikom žrtvom u čast tadašnjih božanstava. Svi njegovi robovi morali su da učestvuju u obredu i da zajedno s njim prinesu darove idolima. Ariadna je međutim odlučno odbila da prisustvuje tom činu i da se pokloni bogovima u koje nije verovala. Njeno protivljenje razbesnelo je gospodara, koji nije mogao da prihvati da jedna mlada robinja pokazuje toliku hrabrost i nepokolebljivost.
Kako bi je primorao na poslušnost, robovlasnik je tražio da se pred svima odrekne svoje vere i da se zakune da više neće slediti hrišćanskog Boga. Ariadna je ostala čvrsta u svom uverenju i nije pristala da se odrekne Hrista. Zbog toga je bačena u tamnicu, gde je bila podvrgnuta teškim mukama. Legenda navodi da je prošla kroz strašna iskušenja, ali da joj vera nikada nije oslabila.
Posle dugog mučenja, gospodar je naredio da se pusti iz tamnice, ali ne iz sažaljenja, već iz želje da je ponizi i pokaže kako je izgubila zaštitu. Tako je izbačena na ulicu, ostavljena bez igde ičega. Ubrzo nakon toga, vlastelin se pokajao što ju je pustio, pa je poslao svoje ljude da je pronađu i vrate u ropstvo. Ariadna je tada, prema predanju, podigla molitvu Bogu tražeći zaštitu i izbavljenje od progonitelja.
Tada se dogodilo čudo. Na njenom putu našla se ogromna stena koja se, kao vođena božanskom rukom, iznenada otvorila i napravila skrovište. Ariadna je ušla u otvor stene, koja se zatvorila za njom, skrivajući je od potere. Gonioce je taj prizor zapanjio, a među njima je ubrzo izbila svađa. Neki su želeli da probaju da razvale stenu, drugi su smatrali da je nemoguće, a treći da se uopšte ne treba protiviti volji nevidljive sile koja je očigledno zaštitila devojku. Sukob se pretvorio u borbu i progonitelji su se međusobno pobili.
- Hrišćanska predanja dalje kazuju da je posle tog događaja Ariadna otišla Bogu i zauvek ostala zaštitnica svih onih koji trpe ugnjetavanje i nepravdu. Vernici veruju da ona svojim molitvama i danas posreduje za nemoćne i unesrećene, da štiti bolesne i slabije i da donosi utehu onima koji se nalaze u nevolji. Zbog toga je običaj da se na njen dan ljudi posebno mole za zdravlje, milost i snagu u teškim životnim trenucima.
Na ovaj dan crkva se priseća i još jednog značajnog svetitelja – Svetog Evmenija sa Krita. On je živeo u isto vreme i u tradiciji se proslavio kao iscelitelj koji je snagom molitve i nepokolebljive volje mogao da izleči i najteže bolesti. Vernici ga poštuju kao čudotvorca koji je život posvetio služenju drugima, a njegovo ime se i danas pominje u molitvama za ozdravljenje i duhovnu snagu.
Ova dva svetitelja, iako različitih životnih puteva, u narodu se doživljavaju kao simboli vere, istrajnosti i saosećanja. Njihove priče govore o snazi vere koja može da nadvlada i najveće teškoće, kao i o tome kako čak i najslabiji u očima sveta mogu postati najjači onda kada ostanu verni svojim uverenjima. Zbog toga se ovaj dan među vernicima smatra posebnim i ispunjenim nadom.
Sećanje na Ariadnu i Evmenija podseća nas da hrabrost nije samo u oružju i sili, već i u duhovnoj postojanosti i spremnosti da se podnese patnja zarad višeg dobra. Oni su primeri da i u vremenu nepravde i progona može da zasija svetlost vere koja donosi utehu i nadu. Zato vernici ovaj praznik doživljavaju ne samo kao podsećanje na davne događaje, već i kao poziv da u sopstvenim životima pronađu snagu da se bore protiv nepravde i da ostanu odani istini i saosećanju prema drugima