Dana 6. septembra, Srpska pravoslavna crkva seća se i slavi Svetog sveštenomučenika Evtihija, jednog od prvih učenika Hristovih apostola, čoveka koji je svoj život posvetio propovedanju istine i koji je kroz stradanja i čuda postao svetionik vere. Njegova priča nije samo hagiografski zapis, već i pouka o istrajnosti, odanosti i sili Božijoj.
Evtihije je rođen u Sevastopolju, u vreme kada je hrišćanstvo tek počinjalo da se širi, dok je paganstvo i dalje bilo duboko ukorenjeno. Čuvši reči Evanđelja, napustio je roditeljski dom, prijatelje i sigurnost dotadašnjeg života. Vođen željom da sledi Hrista, pridružio se apostolu Jovanu Bogoslovu, učeniku koji je bio naročito blizak Spasitelju. Od njega je učio duhovnu mudrost i primio prvu snagu vere.
- Kasnije je upoznao i apostola Pavla, kome se pridružio na misijskim putovanjima. Zajedno s njim je prolazio kroz brojne zemlje, širio Evanđelje i hrabro se suprotstavljao idolopoklonstvu. Zato se i kaže da je Evtihije učenik obojice – Jovana i Pavla, te da je njihov primer zajedništva i danas poruka srpskom narodu da samo sloga i vera u Boga mogu da budu stub opstanka.
Iako nije bio među sedamdesetoricom apostola, Evtihije je nosio časni naziv apostol. To zvanje je dobio jer je sa njima propovedao i bio postavljen za episkopa, da predvodi hrišćane, služi svetu liturgiju i vodi duhovni narod. Njegov put bio je neprestana borba, ali nikada nije bio sam – predanja govore da ga je pratio anđeo Božji, koji mu je davao snagu i predskazivao iskušenja.
Kroz život doživeo je mnogobrojna mučenja. Kada je bio bačen u tamnicu i danima ostavljen bez hrane, Gospod mu je poslao hleb s neba, koji mu je doneo nevidljiva ruka. Taj hleb ga je osnažio toliko da više nije osećao glad, niti ga je tuga slabila. Drugi put, kada su ga obešena nagog mučili tako što su ga strugali oštrim zumbom, iz njegovog tela nije tekla samo krv, već i miomirisno ulje, čiji je miris ispunio prostor i zadivio prisutne.
Jedno od najpoznatijih čuda dogodilo se kada je bio bačen u užarenu vatru. Plamen je trebalo da ga proguta, ali se sa neba začuo grom i iznenada pala jaka kiša pomiješana sa snegom. Oganj je bio ugašen, a svetitelj je izašao nepovređen, pevajući hvale Bogu. Kasnije je predat zverima, ali i tada se pokazala Božija sila. Zveri su postale krotke kao ovce, a lav koji je trebalo da ga rastrgne – progovorio je ljudskim glasom, potvrđujući moć Hrista. Svi koji su to videli bili su zaprepašćeni, a mnogi su poverovali u Hrista.
Ova čuda nisu bila puka predstava, već dokaz da Gospod kroz svoje mučenike pokazuje svoju silu i ljubav. Kao što je u davnini učinio da magarica Valamova progovori, tako je i ovde otvorio usta lava da posvedoči istinu.
- Na kraju, posle mnogih stradanja, Sveti Evtihije je bio odveden iz Efesa u rodni Sevastopolj, gde mu je odsečena glava. Njegova smrt bila je mučenička, ali i pobedonosna, jer je za veru položio život i time zadobio venac slave u Carstvu Božijem.
Njegovo sećanje i danas živi među vernicima. U narodnim običajima postoji verovanje da oni koji stoje pred važnim odlukama treba da odu u crkvu i pomole se Svetom Evtihiju. On im, prema predanju, pomaže da pronađu pravi put i donesu odluku koja je po Božijoj volji. Posebno se priziva u trenucima kada je potrebna mudrost i snaga da se ostane na strani dobra.
Njegova molitva glasi: „Istina stvari objavi te stadu tvome kao pravilo vere, obrazac krotosti i učitelja uzdržanja. Zbog toga si smirenjem stekao visoke počasti, a siromaštvom bogatstva: Oče Evtihije, moli Hrista Boga da spase duše naše.“
Život i delo Svetog Evtihija nose snažnu poruku – da je moguće istrajati u veri i ostati nepokolebljiv čak i kada sve izgleda izgubljeno. Njegova priča podseća da Gospod nikada ne ostavlja one koji Mu se predaju svim srcem. Čak i pred mukama, glađu, ognjem i zverima, vera može da pobedi sve. Zato je Sveti Evtihije uzor generacijama vernika i nepresušan izvor utehe, nade i hrabrosti.