U današnjem članku govorićemo o jednoj posebnoj ženi koja je tokom dugog života postala inspiracija mnogima. Sestra Avgustina, koja je doživela devedesetu godinu, ostavila je snažan trag svojim delima, rečima i mudrim savetima. Njena snaga nije bila u materijalnom bogatstvu, već u veri, ljubavi i nepokolebljivom optimizmu.
- Čitav njen život bio je posvećen pomaganju drugima, kako kroz delo, tako i kroz jednostavne rečenice koje su imale moć da probude nadu i samopouzdanje. Ono što ju je činilo posebnom jeste iskrena želja da svakom čoveku pokaže koliko vredi i koliko je jedinstven, bez obzira na okolnosti u kojima se nalazi.
Još u dubokoj starosti, iako je većina njenih vršnjaka bila umorna od života, sestra Avgustina nastavila je da radi u svojoj radionici. Oblačila je jednostavnu crno-belu odeću i svakodnevno oblikovala predmete od gline. Njene ruke stvarale su činije, statue i krstiće, a svaki predmet nosio je deo njene ličnosti i vere. Niko nije mogao da napravi iste, jer u njima nije bila samo veština, već i duša. Uvek je isticala da ono što radimo sa darovima koje nam je Bog dao ima snagu da promeni i naš i tuđi život. Time je pokazala da talenti nisu slučajni, već poziv da činimo dobro.
Govoreći o ljudskoj vrednosti, stalno je ponavljala da je svako neponovljiv. Prečesto ljudi potcenjuju sebe, misleći da su beznačajni ili da njihovo delo nema smisla. Međutim, sestra Avgustina je tvrdila da u svakom postoji iskra posebnosti i da je zadatak svakog čoveka da je otkrije i razvije. Savetovala je da nikada ne sudimo drugima, već da u njima tražimo ono što je lepo. Podsećala je da se život menja ne velikim rečima, već malim, svakodnevnim gestovima ispunjenim saosećanjem i poniznošću.
Osim što je isticala važnost samopouzdanja, često je govorila i o greškama. Prema njenom učenju, greške nisu kraj puta, već blagoslov u prerušavanju. Ljudi se previše boje neuspeha, boje se da će izgledati smešno ili da će izgubiti dostojanstvo kada pogreše. Ona je, međutim, podučavala da je svaka greška lekcija i da upravo one mogu postati temelj budućih uspeha. Verovala je da su padovi sastavni deo života i da nas uče strpljenju, snazi i mudrosti. Govorila je da je važno nasmejati se kada padnemo, ustati i krenuti dalje, jer Bog nikada ne prestaje da vodi čoveka.
- Ovakav pogled na život mnogima je olakšao svakodnevicu. Ljudi su kroz njene priče i savete shvatali da nije sramota pogrešiti, već da je sramota odustati. Greške su samo putokazi koji nas vode ka sopstvenom pozivu. Kada ih prihvatimo sa smirenošću i naučimo lekciju, one prestaju da budu teret i postaju dar. Upravo taj optimistički pogled na život bio je ono što je činilo sestru Avgustinu toliko drugačijom od drugih.
Treći stub njenog učenja bila su dela. Verovala je da dela govore mnogo jače od reči i da prave promene u svetu ne dolaze iz praznih obećanja, već iz ljubavi pretočene u konkretne postupke. Podsećala je da bez obzira koliko se nama čini da nam je teško, uvek postoji neko kome je još teže. Zato je smatrala da svako može i treba biti ruka koja pomaže, osmeh koji uliva hrabrost ili reč utehe koja menja tuđi dan. Nije bilo dovoljno samo otkriti sopstvene talente, već ih koristiti za dobrobit drugih – pomagati komšiji, volontirati, biti podrška onome ko posrće. Na taj način čovek postaje produžena ruka Božje ljubavi na zemlji.
Mnoge je osvešćivala upravo time što je podučavala da smo svi povezani. Odgovornost za druge nije samo moralna obaveza, već i put ka sopstvenoj sreći. Kada čovek pronađe misiju koja ga inspiriše i deluje u skladu s njom, otkriva da njegove ruke mogu graditi svet u kome ima više dobrote i nade. Tako običan čin ljubaznosti postaje seme koje raste i donosi plodove u životima mnogih ljudi.
Kroz sve što je govorila i činila, sestra Avgustina je ostavila u amanet jasnu poruku: čovek je vredan, čovek sme da greši i čovek mora da dela. Ta tri jednostavna principa nisu bila samo teorija, već životna praksa koju je ona svojim primerom svedočila decenijama. Njena mudrost, prožeta verom i optimizmom, i danas podseća da svet menjamo ne velikim planovima, već sitnim koracima koji izrastaju iz ljubavi i saosećanja.
Ostaje utisak da je njen život bio poput tih predmeta od gline koje je pravila – možda na prvi pogled skromni i jednostavni, ali puni duše, neponovljivi i trajni. Upravo zato njen primer i dalje živi, inspirišući ljude da se okrenu veri u sebe, prihvate svoje greške i ne zaborave da najglasnije govore upravo dela učinjena iz srca.