Postoje priče koje ostaju duboko urezane u ljudskim srcima, ne samo zbog onoga što se dogodilo, već i zbog tišine i pitanja koja nikada ne dobiju svoj odgovor. Jedna od takvih priča vezana je za malog Sašu, dečaka čiji je nestanak promenio živote njegove porodice i uneo bol koji ni vreme nije moglo da izbriše.
Bilo je kasno popodne kada se jedanaestogodišnji dečak pripremao za svoj fudbalski trening. Uzbuđeno je vezivao pertle na svojim omiljenim patikama, sanjajući o danu kada će postati pravi fudbaler. U njegovoj mašti već su se nizali golovi, aplauzi publike i osećaj ponosa. Njegova majka, brinući se da sve prođe kako treba, pružila mu je flašicu vode i tiho ga upozorila da bude pažljiv i da ne trči preko ulice. Poljubila ga je u kosu i zagrlila, nesvesna da je to poslednji trenutak koji će ikada provesti s njim. Saša se nasmejao i potrčao ka igralištu, pun života i nade.
- Satima kasnije, kada se nije vratio s treninga, majka je u početku mislila da se jednostavno zadržao kod prijatelja. Međutim, kako je noć počela da pada, njen nemir se pretvorio u strah. Počela je da zove njegove drugove, komšije, da obilazi teren, ali od Saše nije bilo ni traga. Uskoro je uključena i policija. Počela je intenzivna potraga – pregledani su parkovi, škole, obližnje šume, ali sve je bilo uzalud. Njegova slika osvanula je na stubovima, dok je majka neumorno ponavljala kroz suze: „Moj sin će se vratiti. Mora.“
Dani su prolazili, a zatim i godine, ali odgovora nije bilo. Majka je nastavila da čuva njegovu sobu netaknutu, kao da će se on svakog časa pojaviti na vratima. Ponekad joj se činilo da čuje njegove korake u hodniku ili bi, dok je prolazila ulicom, na trenutak pomislila da među decom vidi njegovo lice. Nada i bol borile su se u njenom srcu svakoga dana. Kada bi prijatelji pokušali da je ubede da se pomiri s tim da ga možda više nema, ona bi im odgovarala: „Ako ja ne čekam svog sina, ko će?“
Prošle su dvadeset i dve godine otkako je Saša nestao. Tada se dogodilo nešto što je potpuno preokrenulo njen život. Njena prijateljica je na poslu dobila paket adresiran na majku, Verku. Kada je otvorila kutiju, ostala je bez reči – unutra su bile patike u kojima je Saša otišao na svoj poslednji trening. Pored njih, pažljivo presavijen, nalazio se list papira. Na njemu je, dečjim rukopisom, pisalo: „Mama, ako nađeš ovo, znaj da te volim i da se nadam da ćemo se ponovo sresti, ali nemoj da me tražiš.“
Za majku je taj trenutak bio mešavina užasnog bola i nove nade. Drhtavim rukama pritisnula je poruku na svoje lice i jecajući ponavljala sinovo ime. Pitanja su se nizala – da li je Saša sam ostavio patike kao znak pre nego što je nestao? Ko ih je čuvao sve te godine? Zašto su se pojavile tek tada Odgovore nikada nije dobila. Policija je pokušala da uđe u trag paketu, ali nikada se nije saznalo ko ga je poslao. Misterija je ostala, a jedino što je majci preostalo bio je papir sa porukom i par starih patika.
- Za nju, ta poruka postala je svetinja. Držala ju je kraj kreveta i svakog jutra prvo bi je dodirnula, čitajući rečenice koje su je povezivale sa sinom. Govorila je: „To je moj razgovor sa njim. To je moj Saša, moj dečak.“ Iako joj to nije donelo odgovore na sve ono što je godinama mučilo, u toj poruci pronašla je utehu – dokaz da ju je njen sin voleo, da je mislio na nju i da je želeo da ostavi deo sebe u njenom životu.
Ova priča pokazuje snagu majčinske ljubavi koja ne prestaje ni posle decenija čekanja. Nestanak dečaka postao je rana koja nikada nije zacelila, ali i priča o nadi koja opstaje čak i u najdubljoj tišini. Poruka pronađena posle više od dve decenije nije donela objašnjenje, ali je pružila potvrdu majci da njen sin nije zaboravio.
Iako svet možda nikada neće saznati šta se zaista dogodilo sa Sašom, za njegovu majku svaki novi dan počinje i završava se istim rečima napisanim dečjom rukom: „Mama, volim te.“ To je postalo njeno svetlo u tami, podsetnik da ljubav može da nadživi sve – i godine, i bol, i neizvesnost
